Дигитализација културне и научне баштине Срба
ВИРТУЕЛНИ ТРЕЗОР ДУХОВНОГ НАСЛЕЂА
Иако Национални центар за дигитализацију још увек нема статус званичног, а одлучно одбија да буде невладина организација, овај изузетно важан стратешки посао напредује. Већ сада су у електронској форми, посредством интернета, доступни баснословни фондови старих ћирилских рукописа, најлепших илуминираних издања, ретких књига, збирке новина и часописа, картографска грађа, гравире и ликовни материјал, фото и фоно документација, музикалије, каталози, библиографије…
Удобно, у омиљеним кућним папучама, заштићени интимом зидова своје собе, можете листати и загледати аутентичне стране Мирослављевог (XИИ век) или Радослављевог (XВ век) јеванђеља, непроцењиво вредне ћирилске рукописе, или пак Празнични минеј Божидара Вуковића, на пергаменту штампан 1537. године, нестао у време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, и потом — лета 1966 — освануо у знаменитој библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Можете, такође, ходати простором римског града Виминацијума, подигнутог у И веку на обали Дунава, или пак здањем Каленића (XВ век), једног од најраскошнијих српских средњовековних манастира, где чак смете да завирите и у недоступни простор иза олтара… Међу изазовима, пред вама је и онај да погледате Громанов фото албум Београда и Србије у XИX веку, дакле из времена када је фотографија у свету и рођена, или пак копију „ђенералштабне карте ” – прве војне карте у Србији, штампане 1894…
За ове и непоменуте духовне авантуре, можда још привлачније, не квалификујете се зурењем у сериозну ТВ-документаристику или повинујући се правилима откачене домаће верзије „матрикса”, већ само одлуком да преко личног рачунара, као виртуелни посетилац, ушетате на одабране домаће wеб-локације. Без напредних интернет помагала — преко адреса www.нцд.матф.бг.ац.рс, www.ми.сану.ац.рс или www.дигитал.нбс.бг.ац.рс — уронићете у део величанственог завештања предака. На реченим интернет странама, заштићена амблемима високих адреса националне науке и културе (САНУ, НБС и Математички факултет), отварају се врата фасцинантног виртуелног трезора српског духовног наслеђа. Стручњаци, пре свега они који су и креирали преображај различитог материјала у електронску причу, ово оцењују као „почетни резултат”. И такав, он делује убедљиво и дорасло мисији „доказивања постојања и континуитета нације у простору и времену”.
Више од маште
Дигитализација баштине не подразумева само „бинарни препев” садржаја који постоје као књиге, слике, документи, архивска грађа, звучни и филмски записи, или покретни и непокретни објекти, кажу стручњаци, отрежњујући усхићење лаичког веровања да „све то иде брзо и једноставно”. Реч је о сложеном процесу развоја програмске и физичке мреже информационих система, уз поштовање одговарајућих методолошких и технолошких аспеката, стратегије и стандарда, шире медијске и стручне презентације. Скенирање, односно непосредно пребацивање у дигиталну форму, само је један од сегмената обраде. Свеједно колико замршен овај протокол био —одушевљени конзументи „броје” само фантастичан „излазни резултат”, дар информатичке ере која је за популаризацију и размену културне баштине учинила више од маште! Као императив савременог дигитално обликованог доба, електронску презентацију културног наслеђа убрзано стварају у већини европских и других развијених земаља. Неке државе, попут Финске или Чешке, дигитализовале су готово половину своје културне баштине. У Србији, дигитализација духовног наслеђа годинама се одвија, не као државни посао, већ као подухват у којем је одушка нашла огромна енергија, дух и ентузијазам групе наших стручњака из области рачунарства, али и других радно ангажованих у водећим кућама уметности, културе и науке. Многи то наводе као пример одличне сарадње науке и културе, модел креативне домаће симбиозе за XXИ век. Окупљени под респектабилном капом још увек званично неустоличеног, али радно живо пулсирајућег београдског Националног центра за дигитализацију, експерти раде, како кажу, „из хобија” „страсти” или „несанице”. Да се цитирано не „изгуби у преводу”, појаснимо: и даље се чека одговор званичника на један давни апел стручњака. Тражено је, наиме, да се системски уреди ова област и да се, ангажовањем ресорних министарстава (културе и науке), формално успостави Национални центар за дигитализацију као стратешко тело на нивоу Републике Србије. Стручно тело неопходно већ и зато што је у укупно 1500 појединачних домаћих установа културе потврђено огромно интересовање и расположење за посао дигитализације баштине, али и недостатак кадрова оспособљених за овај подухват.
Нова стратешка озбиљност
Од 2002, када су идеју о Центру и утемељењу свести о значају дигитализације потписали представници најрепрезентативнијих кућа науке и културе (Археолошки институт САНУ, Архив Србије, Математички факултет из Београда, Математички институт САНУ, Народна библиотека Србије, Народни музеј, Републички завод за заштиту споменика, те Музеј кинотеке и Матица српска), високим политичким ауторитетима као да се не жури да дају званичан статус — на нивоу државе — институцији која пак сама „не жели да буде невладина организација”. – Иако озбиљно каснимо, у међувремену НЦД, користећи поменуто „гориво” ентузијазма, индивидуалног ангажмана, личних веза са светом, прави помаке, успоставља контакте, вредно ради, праћен пажњом међународних експерата – каже за Националну ревију др Миомир Кораћ из Археолошког института САНУ, пионирске куће у дигитализацији баштине. Наш саговорник је аутор успешне електронске презентације светски значајног археолошког локалитета Виминацијум, а од скора и помоћник актуелног републичког министра културе, што – надају се у Центру – чини изгледнијом будућност ове делатности.
Модел за 21. век
— Организујемо редовне годишње стручне скупове, живу међународну сарадњу, издаје се сериозан часопис и остварују фантастични пројекти као што су, на пример, Дигитализација рукописа Пећке патријаршије, Електронски каталог непокретних културних добара, Стандарди за описивање покретних културних добара… Поред Одбора НЦД, 2006. године формиран је и Комитет за дигитализацију при Комисији за сарадњу Србије са УНЕСЦО-ом —набраја Кораћ. У дигитализовању баштине у Србији највише је појединачно учинила Народна библиотека, иначе трећа европска библиотека по броју дигитализованих старих рукописа. Водећа кућа ове врсте у окружењу остварила је и импресивну међународну сарадњу на том плану. 0— Дигитална библиотека НБС базира се на принципима слободног приступа знању и информацијама — каже нам Тамара Бутиган, начелник Одељења за развој Дигиталне библиотеке. — На овом пољу држимо, равноправно, корак са европским библиотекама. Корисницима се нуди око пола милиона дигиталних докумената организованих у преко 40 дигиталних збирки на интернет локацији www.диги тал.нбс.бг.ац.yу. Збирке су сврстане према типовима грађе у изворном облику: Ћирилски рукописи, Стара и ретка књига, Књиге, Новине и часописи, Картографска грађа, Гравире и ликовни материјали, Фотодокумента, Плакати и документациони материјал, Музикалије и фонодокументи, Каталози и библиографије. Највећа збирка је она дневних новина Политика. Период од 1904. до 1941. је доступан онлајн уз подршку издавачке куће Политика. Најдрагоценија је збирка рукописних књига (избор листова је доступан онлајн). Ове збирке су комплетно дигитализоване и у целости се могу консултовати у Народној библиотеци. Наша је прва збирка, каже Тамара Бутиган, Српска дечја дигитална библиотека. Обухвата 130 најлепших издања на српском језику. Ове дигиталне књиге су, уз сагласност аутора и издавача, у потпуности доступне онлајн. Иако се у образлагању огромне стратешке важности и практичних предности дигитализације баштине стручњаци радо позивају на аргументе као што је заштита и трајно чување културних добара, те обавеза према будућим покољењима, чини се да је управо поменута „онлајн доступност” пресудан погодак овог посла. Јесте за науку важна остварена могућност квалитетнијег изучавања и релативно лаког комплетирања фондова — посредована оком моћног 3-ДЕ скенера, презентација споменичких и других објеката културе превазилази најдетаљније описе друге врсте — али је добитак најширег аудиторијума неупоредив. Дохватљивост дигиталног превода било ког драгоценог садржаја из фонда духовне баштине ново је искуство, без премца у историји. Ново значење добијају чак и појмови елитне културе и горде ексклузивности херметичних садржаја за одабрану публику. Тешко да су овакав обрт могли и да сањају утописти и други усрећитељи човечанства!