Делиблатска пешчара: Сусрет степа и сахаре

ПОСЛЕДЊЕ ЦАРСТВО ИБИСА И КОРМОРАНА

Из­у­зе­тан „спо­ме­ник исто­ри­је при­ро­де”, је­дан од рет­ких при­род­них фе­но­ме­на те вр­сте у Евро­пи, ста­ни­ште на сто­ти­не хи­ља­да пти­ца, по­след­ње уто­чи­ште ви­ше де­се­ти­на угро­же­них биљ­них и жи­во­тињ­ских вр­ста, зна­ча­јан ге­нет­ски ре­сурс пла­не­те — Де­ли­блат­ска пе­шча­ра на­ла­зи се на­до­мак срп­ске пре­сто­ни­це и до­пи­ре до са­ме оба­ле Ду­на­ва, на до­хват ту­ри­сти­ма, за­љу­бље­ни­ци­ма, струч­ња­ци­ма

Ми­ло­рад Де­вић пра­ви ши­рок по­крет ру­ком: „Све то, сав тај за­та­ла­са­ни пре­део, у не­до­глед, био је пе­сак. Пра­ве ди­не, као у Са­ха­ри. И сва она равни­ца на дру­гој стра­ни, све до ду­нав­ских ри­то­ва, та­ко­ђе је би­ла пе­сак.” Има че­тр­де­сет две го­ди­не, ди­пло­му По­љо­при­вред­ног фа­кул­те­та и мно­ге та­лен­те. Ви­ше од два­де­сет ге­не­ра­ци­ја ње­го­ва фа­ми­ли­ја жи­ви ов­де, на ру­бу нај­ве­ће европ­ске пешча­ре, са ко­вин­ске стра­не. (На под­руч­ју оп­шти­не Ко­вин нала­зи се 63 од­сто Де­ли­блат­ске пе­шча­ре.) Упра­во он, ве­ли­ки хро­ни­чар и  ис­тра­жи­вач ове обла­сти, наш је ов­да­шњи во­дич кроз вре­ме и про­стор. Де­ли­блат­ска пе­шча­ра на­ла­зи се у ју­жном Ба­на­ту, на ју­гои­сто­ку Па­нон­ске ни­зи­је. Елип­са­стог је  об­ли­ка, про­сти­ре се из­ме­ђу Ду­на­ва и крај­њих ју­го­за­пад­них об­ро­на­ка Кар­па­та, прав­цем ју­го­и­сток–се­ве­ро­за­пад. Ду­гач­ка је, да­нас, око 35, а ши­ро­ка око 11 ки­ло­ме­та­ра. Пе­шча­не ди­не ду­ге су и по 15 ки­ло­ме­та­ра, а над­мор­ска ви­си­на је од 70 до 200 ме­та­ра. Од тих бли­зу 400 ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра, чак 61 од­сто по­крива­ју шу­ме, пре­ко 30 од­сто су тра­ве и жбу­на­ста ве­ге­та­ци­ја.

 

„Мо­дер­на на­у­ка твр­ди да је Де­ли­блат­ска пе­шча­ра на­стала још то­ком ле­де­ног до­ба, од моћ­них на­сла­га еол­ског си­ликат­но-кар­бо­нат­ског пе­ска. Ње­но зе­мљи­ште чи­не раз­ли­чи­те пе­шча­не фор­ма­ци­је, од цр­ног до сме­ђег и жу­тог сте­рил­ног пе­ска”, при­ча Ми­ло­рад Де­вић док нас, ду­гом пе­шач­ком ту­ром, во­ди кроз нео­бич­ни пре­део. „Не­ка­да су ов­де ра­сле огром­не аутох­то­не шу­ме хра­ста и ли­пе, окру­же­не тра­ва­ма на­лик на оне у ру­ској сте­пи. И др­во и тра­ва би­ли су из­врсног ква­ли­те­та, што је до­ве­ло до пре­ко­мер­не се­че шу­ма и до то­га да ово по­ста­не област за ис­па­шу ве­ли­ких ста­да. Човек је на­ру­шио рав­но­те­жу. У хро­ни­ка­ма из XВИ­ИИ ве­ка забе­ле­же­ни су и на­мер­но иза­зи­ва­ни ве­ли­ки шум­ски по­жа­ри. Све то за­јед­но ство­ри­ло је ого­ље­не по­вр­ши­не на тлу са­зданом од ве­ли­ких пе­шча­них ма­са.” То­ме, раз­у­ме се, тре­ба до­да­ти и упор­ни рад вре­ме­на и ве­тро­ва, на­ро­чи­то чу­ве­не ко­ша­ве. Та­ко је на­ста­ла и по­че­ла да се ши­ри „европ­ска Са­ха­ра”

Зелени бедем око пустиње

Хро­ни­ка: „То бр­зо ши­ре­ње не­ве­за­ног пе­ска за­пре­ти­ло је нај­пре об­ра­ди­вом зе­мљи­шту у обод­ном под­руч­ју, на­се­љеним ме­сти­ма и са­о­бра­ћај­ни­ца­ма. До­шао је у пи­та­ње и сам оп­ста­нак ло­кал­ног ста­нов­ни­штва. Про­блем је био то­ли­ки да се њи­ме мо­ра­ла по­за­ба­ви­ти др­жа­ва. На­ло­гом угар­ског пар­ла­мен­та, ре­ша­ва­ње овог пи­та­ња по­ве­ре­но је те­ми­шварском ди­рек­то­ру шу­ма Вој­не кра­ји­не Фран­цу Ба­хо­фе­ну.”

 

У пе­ри­о­ду од 1808. до 1812. го­ди­не пе­шча­ра је по пр­ви пут пре­ме­ре­на. Та­да се пе­сак рас­про­сти­рао на по­вр­ши­ни од ско­ро 41.000 хек­та­ра, а на ско­ро 17.000 хек­та­ра би­ла је отво­ре­на пу­сти­ња, ко­ја се стал­но ши­ри­ла. Од­мах је утвр­ђена стра­те­ги­ја ве­зи­ва­ња по­крет­ног пе­ска, да би се за­у­ста­ви­ло да­ље ши­ре­ње еро­зи­је.

 

„Пр­ви по­тез је би­ла за­бра­на се­че шу­ма и ис­па­ше сто­ке на под­руч­ју Де­ли­блат­ске пе­шча­ре”, под­се­ћа Де­вић. „По­том су по­ди­за­ни за­штит­ни по­ја­се­ви у руб­ним де­ло­ви­ма. На основу ра­ни­јих слич­них ис­ку­ста­ва у зе­мља­ма се­вер­не и сред­ње Евро­пе, про­стор је по­шу­мља­ван бе­лим бо­ром, бре­зом, белом и цр­ном то­по­лом, ја­бла­ном. По­шу­мља­ва­ња ба­гре­мом, за­по­че­та 1853, по­ка­за­ла су сво­ју ефи­ка­сност и при­ме­њу­ју се до да­на­шњих да­на.”

 

Од 1912. го­ди­не за­штит­не шу­ме Де­ли­блат­ске пе­шчаре до­би­ја­ју еко­ном­ски зна­чај. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та иде­ја за­шти­те при­ро­де пре­о­вла­ђу­је, та­ко да Де­ли­блат­ска пе­шча­ра зва­нич­но по­ста­је за­шти­ће­но при­род­но до­бро. Уред­бом Вла­де Ср­би­је, го­ди­не 2002. ово под­руч­је до­би­ја сада­шњи ста­тус: Спе­ци­јал­ни ре­зер­ват при­ро­де „Де­ли­блат­ска пе­шча­ра”. Зби­ља, уме­ре­но­кон­ти­нен­тал­на кли­ма, пе­шча­но тло, одсу­ство по­вр­шин­ских во­до­то­ко­ва, и сплет број­них дру­гих фак­то­ра ко­је је те­шко и по­бро­ја­ти то­ком јед­не ре­пор­терске шет­ње кроз Пе­шча­ру, до­ве­ли су до ства­ра­ња осо­бе­них жи­вот­них за­јед­ни­ца. Та из­у­зет­на биљ­но-ге­о­граф­ска област до­би­ла је у на­у­ци и по­себ­но име: Де­ли­бла­ти­цум. С пра­вом, Дели­блат­ска пе­шча­ра сма­тра се изузетним спо­ме­ни­ком истори­је при­ро­де у Па­нон­ској ни­зи­ји. Рас­ко­шну фло­ру ов­де чини, ка­жу струч­ња­ци, ви­ше од 900 биљ­них (под)вр­ста.

 

„Пра­вим би­се­ри­ма ‘европ­ске Са­ха­ре’ би­о­ло­зи сма­тра­ју ба­нат­ски бо­жур, степ­ски бо­жур, Пан­чићев пе­лен, шер­пет, Де­ге­но­ву коц­ка­ви­цу, ба­де­мчић, пе­шчар­ско сми­ље и кле­ку (је­ди­ни са­мо­ни­кли че­тинар Па­нон­ске ни­зи­је)”, чи­та нам из сво­јих теф­те­ра Ми­ло­рад Де­вић. Ду­бо­ко смо за­шли у Пе­шча­ру и за­ста­ли да на ва­три од ба­гре­мо­вих гран­чи­ца ску­вамо јед­ну окре­пљу­ју­ћу ка­фу. „Ба­нат­ски бо­жур,  јед­на од го­то­во не­ста­лих биљ­них вр­ста, вра­ћен је у Де­либлат­ску пе­шча­ру. Тач­ни­је, из по­сто­је­ћих рет­ких ста­ни­шта у Пе­шча­ри ра­ши­рен по сво­јим ра­ни­јим аутох­то­ним ста­ни­шти­ма. Сво­је ста­ни­ште ов­де је нашло и 20 вр­ста ор­хи­де­ја.”

Пространство од птица

Ако се­ди­те у тра­ви, на ру­бу шу­ме, ду­бо­ко у Пешча­ри, он­да је на­по­ме­на о из­у­зет­ном бо­гат­ству ње­ног жи­во­тињ­ског све­та го­то­во су­ви­шна. Ни­су по­треб­не ре­чи, до­вољ­не су очи, бла­ге, ши­ром отворе­не, ра­до­зна­ле. „На­ро­чи­то је део уз Ду­нав на­ста­њен ве­ли­ким бро­јем мо­чвар­них пти­ца. Ту је и је­ди­но у Ср­би­ји ста­бил­но гне­зди­ли­ште ма­лог кор­мо­ра­на, гло­бално угро­же­не вр­сте. У при­род­не рет­ко­сти да­нас спада и низ дру­гих пти­ца ста­нов­ни­ка Пе­шча­ре, по­пут ма­ле бе­ле ча­пље, жу­те ча­пља, пти­це ра­жањ, пат­ке црн­ке… До­дај­мо и ба­нат­ског со­ко­ла, ор­ла кр­ста­ша и ор­ла клик­та­ша, при­ву­че­не ов­де ве­ли­ким па­шњаци­ма и при­су­ством те­ку­ни­це, ко­ја је основ њи­хо­ве ис­хра­не. Нај­број­ни­је европ­ско ста­ни­ште ла­сте брегу­ни­це и пче­ла­ри­це та­ко­ђе је ов­де. Ту је и јед­на од ве­о­ма рет­ких ко­ло­ни­ја иби­са на  кон­ти­нен­ту (не­ки чак твр­де да је је­ди­на). 

 

У птич­јем цар­ству Пе­шчаре из­два­ја се Ла­бу­до­во ок­но, не­да­ле­ко од Ду­на­ва, где жи­ви на сто­ти­не хи­ља­да пти­ца. Ча­пље, ор­ло­ви и кор­мо­ра­ни и ов­де су на­ро­чи­ти украс тог  за­ди­вљују­ћег цар­ства.” У овом ре­зер­ва­ту при­ро­де жи­вот­но окру­же­ње про­на­шло је и ви­ше вр­ста чи­је је ста­ни­ште, ина­че, у сте­па­ма (мра­вљи ла­во­ви, степ­ски ско­чи­миш, теку­ни­ца,  сле­по ку­че, степ­ски твор…). За не­ке од њих Де­ли­блат­ска пе­шча­ра је је­ди­но или јед­но од ма­лоброј­них пре­о­ста­лих ста­ни­шта у Ср­би­ји. Сли­ку рас­ко­шно­сти биљ­ног и жи­во­тињ­ског света ов­де упот­пу­њу­ју је­ле­ни, ср­не, ди­вље сви­ње, зече­ви, фа­за­ни… Ту стал­но жи­ви и  „за­јед­ни­ца” ву­кова. Струч­ња­ци на­во­де (у то се у ве­ли­кој ме­ри мо­гу уве­ри­ти и пут­ни­ци): око 40 биљ­них и ви­ше од 200 жи­во­тињ­ских вр­ста из Де­ли­блат­ске пе­шча­ре природ­на су рет­кост (и зва­нич­но има­ју та­кав ста­тус). Де­вић: „Иако ми ко­ји крај ње жи­ви­мо то­га че­сто ни­смо до­вољ­но све­сни, ово остр­во сте­пе и шу­мосте­пе не са­мо да је аутен­ти­чан при­род­ни  фе­но­мен не­го и зна­ча­јан ге­нет­ски ре­сурс це­ле Пла­не­те. То и је­су кључ­ни раз­ло­зи што је Де­ли­блат­ска пе­шча­ра зашти­ће­на као спе­ци­јал­ни при­род­ни ре­зер­ват и што је но­ми­но­ва­на за ре­зер­ват би­ос­фе­ре, пред­ви­ђен за укљу­че­ње у Про­грам УНЕ­СЦО-а ‘Чо­век и би­ос­фера’. (Пе­шча­ра об­у­хва­та два стро­га ре­зер­ва­та, 16 резер­ва­та ге­нет­ског фон­да и 6 спо­ме­ни­ка при­ро­де.)” 

Повратак из далека

Ви­ше од 185 го­ди­на тра­је ин­тен­зив­ни на­пор чове­ка да овај про­стор план­ски по­шу­ми, опле­ме­ни и при­ла­го­ди. Не­ка­да­шњи из­глед Пе­шча­ре пот­пу­но је из­ме­њен. Она да­нас има огром­ни при­вред­ни, на­уч­ни, за­штит­ни, исто­риј­ски, кул­тур­ни и образов­ни зна­чај. Да овим про­сто­ром не би овла­да­ли ба­гре­мо­ви, раз­ми­шља се и о ва­ђе­њу те вр­сте др­ве­ћа и  пре­уре­ђе­њу Де­ли­блат­ске пе­шча­ре. Ини­ци­ја­тор је био За­вод за за­шти­ту при­ро­де. Хо­ће ли чо­век опет, два ве­ка на­кон што је за­по­чео да по­шу­мља­ва Пе­шчару, пред­у­зе­ти јед­но ње­но но­во и друк­чи­је пре­у­ре­ђење? Нео­п­ход­ност хар­мо­ни­је љу­ди и при­ро­де очи­та је ши­ром  пла­не­те, а на ова­квим ме­сти­ма по­го­то­ву. Ја­сне су и по­губ­не по­сле­ди­це ка­да тај склад  из­о­стане. Ако је не­ка­да дав­но пр­ви во­до­вод у Евро­пи био ура­ђен упра­во на про­сто­ру  Де­ли­блат­ске пе­шча­ре, та­ко што су во­ду по­кре­та­ле тур­би­не ко­је је окре­тала ве­тре­ња­ча, ваљ­да ће и са­да пре­о­вла­да­ти па­мет, при­ме­ре­на овој тех­но­ло­шкој епо­хи. Над Пе­шчаром са­да кру­же још са­мо два па­ра ор­ло­ва кр­ста­ша, ко­јих у Евро­пи има са­мо још не­што ма­ло у Шпа­нији. А мо­гло би их и мо­ра­ло би­ти у ја­ти­ма. Док Ми­ло­рад Де­вић скла­па свој теф­тер, ми се ла­га­но, чам­цем, про­би­ја­мо кроз рит, ка Ду­на­ву. Вра­ћа­мо се у свет, из­да­ле­ка.

Tags: , , , ,

Остале вести

Ртањ, цар међу српским планинама

Бисер западне Србије

Ново време за Стару планину

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена

Можда сте пропустили

Врњачка Бања успешно опстаје ,,на трону српског туризма“

42. међународни сајам туризма у Београду

Грудобран империја

Дигитализација културне и научне баштине Срба

Делиблатска пешчара: Сусрет степа и сахаре