Грудобран империја
ШАБАЧКА ТВРЂАВА, ЗАМЕТАК ГРАДА САВАЦ НА САВИ
На тој обали где су се додиривала и уједала царства, где су трговали Дубровчани и Угари, где је рађано српско Северно Краљевство, насеље је постојало још у античка времена, када је недалеко одатле била метропола Сирмијум. Велики процват град је имао у Деспотовини, нарочито под Стефаном Лазаревићем. Четвороугаоно утврђење на обали потиче из времена турског султана Сулејмана (XВИ век), а данашњи изглед добило је крајем XВИИИ и почетком XИX века, такође под Турцима
Остаци старог утврђења у Шапцу налазе се на мочварној обали Саве, недалеко од данашњег градског центра. Иако је ова територија током античког периода била у засенку царског Сирмијума, садашње Сремске Митровице, област је полако добијала на значају, да би на крају шабачка тврђава постала једно од важних попришта многобројних турско-угарских ратова. Наиме, обе су империје цениле благодат његовог положаја, с обзиром на то да се из њега могло брзо напредовати кроз Срем ка централној Европи, али и обрнуто, преко западне Србије и Шумадије даље ка југу и важним турским градовима. О томе колико је било важно контролисати Шабац сведочи и наређење папе да се, после угарског освајања 1476. године, по свим римским храмовима држе свечана благодарења. Оснивање утврђења и рана историја Шапца прекривена је сенима заборава. Тако су, приликом археолошких истраживања откривени делови античких зграда узидани у данашње утврђење, а историјски извори помињу у XИИИ столећу данас скоро мистериозни град Мачву, управни центар тадашње угарске Мачванске бановине. Поједини истраживачи сматрају да је Шабац у ствари пређашњи град Мачва, док је други стављају знатно јужније, далеко од мочварних обала Саве. Исто тако, поменимо да је нејасно и порекло имена Шабац. По једној верзији, име потиче од реке на чијој обали је град никао, па је од Савац, каснијом модификацијом, настало Шабац. По другој верзији, могло би се радити о модификацији турске речи Шабан. У сваком случају, пре овог назива град се у историјским изворима бележи као трг под именом Заслон.
Процвати и пострадања
Средњовековна Србија први пут је дошла у посед ових области не ратом, већ миразом, јер је ове крајеве, након абдикације у корист брата Милутина, Драгутин добио као угарски зет. У свом новом краљевству, Драгутин је на Сави саградио чувени летњи дворац у Дебрцу, и дан-данас непоуздано лоциран. После Драгутинове смрти, Мачванска бановина представља место сталних сукоба Србије и Угарске, да би тек почетком XВ столећа била дата Стефану Лазаревићу од стране угарских владара. Од тога времена, ови крајеви доживљавају економски процват, ничу тргови и нови путеви који спајају Балкан и Панонију, место где се срећу и ценкају дубровачки и угарски трговци. Нажалост, овај процват Шапца није дуго трајао. Већ после пада Деспотовине град постаје погранично место, а Турци му, након освајања 1470. године, мењају намену и трговачко насеље претварају у утврђење и стратешку тачку. Четвороугаоно утврђење, једно од најбоље очуваних у овом делу Србије, датира из времена султана Сулејмана, међу Турцима званог Величанствени (XВИ век), али је данашњи и коначни изглед добило на размеђу XВИИИ и XИX столећа. Такође, сада је сачувана само централна тврђава, раније опасана двоструким низом бедема и дубоким каналима испуњеним савском водом. У спољно утврђење улазило се преко два моста, док се у тврђаву приступало преко унутрашњег утврђења и само једног моста. Целокупни комплекс и централна тврђава изграђени су у духу раносредњовековних артиљеријских утврђења. Прву тврђаву у Шапцу саградио је вероватно султан Мехмед Освајач, коју деценију након познатог освајања Константинопоља и слома Византијског Царства. Првобитно утврђење, по својим конструктивним карактеристикама јединствено на простору централног Балкана, откривено је релативно скоро, приликом археолошких истраживања 2004. године. Оно је било квадратне основе, са страницама дужине око 30 м. На угловима тврђаве и на средини бедема регистроване су четвороугаоне куле грађене од камена и опеке. Куле су међусобно повезане бедемима ширине преко 3 м, изграђеним од испреплетаног грања и дрвених стубова, док је међупростор био испуњен набијеном земљом. Са свих страна, ово прво утврђење било је опасано дубоким јарком са водом. На средини источног бедема налазила се улазна капија зидана од опеке, а приступало јој се преко покретног дрвеног моста. Она уједно и носи сведочанство разарања и тешких борби вођених око ове тврђаве током XВИ столећа, јер су откривена многобојна камена ђулад заривена у њене зидове.
Борбе и преузимања
Изглед овог земљаног утврђења приказује нам дрворез Хартмана Шедела са краја XВ века. Унутар утврђења, регистрована је велика хлебна пећ, пречника преко 3 м, која је посади града задовољавала потребе током дуготрајних опсада. Из шабачког града потичу и два гвоздена топа из времена првих угарско-турских битака. У XВИ столећу, простор старе тврђаве је заравњен и издигнут великом количином земље, вероватно због заштите од поѕемних вода. Тај поступак сачувао је ово прво шабачко утврђење и оставио га нетакнутим до данашњих дана. Након краткотрајне угарске власти, султан Сулејман осваја Шабац исте године када и Београд, 1521, и тада је тврђава добила облик сличан данашњем, уз 20 гвоздених топова. Приликом напада коришћене су експлозивне кугле од дебелог плавог стакла напуњене барутом, а активиране су паљењем фитиља. Велики број ових експлозивних направа откривен је унутар тврђаве приликом археолошких истраживања. Султан Сулејман наредио је и изградњу моста, како би његове трупе могле лакше да пређу у Угарску. Од овог времена, град је био под сталном турском влашћу више од 150 година, све до првог аустро-турског рата 1688. године, од када су варош и тврђава у кратком временском рокуразорени више пута. Након Пожаревачког мира град је предат Аустрији и у овом периоду доживљава потпуни препород. Изведени су обимни фортификациони радови на тврђави и паланци, куле и бедеми су президани и изграђене нове касарне. Ипак, све ове нове грађевине морале су бити порушене према Београдском миру, што су ревносни Аустријанци урадили за три месеца. Након турске обнове и поновног рушења 1788. године, тврђава добија свој данашњи и коначни изглед. Данас постоји мање артиљеријско утврђење са четири куле на угловима, чији су зидови очувани до висине 7-8 м. Најбоље је очувана северна кула, пречника 11 и висине 9 м, која је имала спрат и купасти кров, док су се у приземљу налазила три отвора за топове. Сличне конструкције биле су и остале три куле. Након Првог и Другог српског устанка и многобројних борби око саме тврђаве, турска посада остаје у њој све до 1867. године, када је са осталим турским утврђењима предата Србији. Старо утврђење је потом коришћено као магацин државних резерви Краљевине Србије, а као војни објекат користиле су га и снаге ЈНА у време социјалистичке Југославије.