Digitalizacija kulturne i naučne baštine Srba
VIRTUELNI TREZOR DUHOVNOG NASLEĐA
Iako Nacionalni centar za digitalizaciju još uvek nema status zvaničnog, a odlučno odbija da bude nevladina organizacija, ovaj izuzetno važan strateški posao napreduje. Već sada su u elektronskoj formi, posredstvom interneta, dostupni basnoslovni fondovi starih ćirilskih rukopisa, najlepših iluminiranih izdanja, retkih knjiga, zbirke novina i časopisa, kartografska građa, gravire i likovni materijal, foto i fono dokumentacija, muzikalije, katalozi, bibliografije…
Udobno, u omiljenim kućnim papučama, zaštićeni intimom zidova svoje sobe, možete listati i zagledati autentične strane Miroslavljevog (XII vek) ili Radoslavljevog (XV vek) jevanđelja, neprocenjivo vredne ćirilske rukopise, ili pak Praznični minej Božidara Vukovića, na pergamentu štampan 1537. godine, nestao u vreme evakuacije Narodne biblioteke u Prvom svetskom ratu, i potom — leta 1966 — osvanuo u znamenitoj biblioteci ser Čestera Bitija u Dablinu. Možete, takođe, hodati prostorom rimskog grada Viminacijuma, podignutog u I veku na obali Dunava, ili pak zdanjem Kalenića (XV vek), jednog od najraskošnijih srpskih srednjovekovnih manastira, gde čak smete da zavirite i u nedostupni prostor iza oltara… Među izazovima, pred vama je i onaj da pogledate Gromanov foto album Beograda i Srbije u XIX veku, dakle iz vremena kada je fotografija u svetu i rođena, ili pak kopiju „đeneralštabne karte ” – prve vojne karte u Srbiji, štampane 1894…
Za ove i nepomenute duhovne avanture, možda još privlačnije, ne kvalifikujete se zurenjem u serioznu TV-dokumentaristiku ili povinujući se pravilima otkačene domaće verzije „matriksa”, već samo odlukom da preko ličnog računara, kao virtuelni posetilac, ušetate na odabrane domaće web-lokacije. Bez naprednih internet pomagala — preko adresa www.ncd.matf.bg.ac.rs, www.mi.sanu.ac.rs ili www.digital.nbs.bg.ac.rs — uronićete u deo veličanstvenog zaveštanja predaka. Na rečenim internet stranama, zaštićena amblemima visokih adresa nacionalne nauke i kulture (SANU, NBS i Matematički fakultet), otvaraju se vrata fascinantnog virtuelnog trezora srpskog duhovnog nasleđa. Stručnjaci, pre svega oni koji su i kreirali preobražaj različitog materijala u elektronsku priču, ovo ocenjuju kao „početni rezultat”. I takav, on deluje ubedljivo i doraslo misiji „dokazivanja postojanja i kontinuiteta nacije u prostoru i vremenu”.
Više od mašte
Digitalizacija baštine ne podrazumeva samo „binarni prepev” sadržaja koji postoje kao knjige, slike, dokumenti, arhivska građa, zvučni i filmski zapisi, ili pokretni i nepokretni objekti, kažu stručnjaci, otrežnjujući ushićenje laičkog verovanja da „sve to ide brzo i jednostavno”. Reč je o složenom procesu razvoja programske i fizičke mreže informacionih sistema, uz poštovanje odgovarajućih metodoloških i tehnoloških aspekata, strategije i standarda, šire medijske i stručne prezentacije. Skeniranje, odnosno neposredno prebacivanje u digitalnu formu, samo je jedan od segmenata obrade. Svejedno koliko zamršen ovaj protokol bio —oduševljeni konzumenti „broje” samo fantastičan „izlazni rezultat”, dar informatičke ere koja je za popularizaciju i razmenu kulturne baštine učinila više od mašte! Kao imperativ savremenog digitalno oblikovanog doba, elektronsku prezentaciju kulturnog nasleđa ubrzano stvaraju u većini evropskih i drugih razvijenih zemalja. Neke države, poput Finske ili Češke, digitalizovale su gotovo polovinu svoje kulturne baštine. U Srbiji, digitalizacija duhovnog nasleđa godinama se odvija, ne kao državni posao, već kao poduhvat u kojem je oduška našla ogromna energija, duh i entuzijazam grupe naših stručnjaka iz oblasti računarstva, ali i drugih radno angažovanih u vodećim kućama umetnosti, kulture i nauke. Mnogi to navode kao primer odlične saradnje nauke i kulture, model kreativne domaće simbioze za XXI vek. Okupljeni pod respektabilnom kapom još uvek zvanično neustoličenog, ali radno živo pulsirajućeg beogradskog Nacionalnog centra za digitalizaciju, eksperti rade, kako kažu, „iz hobija” „strasti” ili „nesanice”. Da se citirano ne „izgubi u prevodu”, pojasnimo: i dalje se čeka odgovor zvaničnika na jedan davni apel stručnjaka. Traženo je, naime, da se sistemski uredi ova oblast i da se, angažovanjem resornih ministarstava (kulture i nauke), formalno uspostavi Nacionalni centar za digitalizaciju kao strateško telo na nivou Republike Srbije. Stručno telo neophodno već i zato što je u ukupno 1500 pojedinačnih domaćih ustanova kulture potvrđeno ogromno interesovanje i raspoloženje za posao digitalizacije baštine, ali i nedostatak kadrova osposobljenih za ovaj poduhvat.
Nova strateška ozbiljnost
Od 2002, kada su ideju o Centru i utemeljenju svesti o značaju digitalizacije potpisali predstavnici najreprezentativnijih kuća nauke i kulture (Arheološki institut SANU, Arhiv Srbije, Matematički fakultet iz Beograda, Matematički institut SANU, Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej, Republički zavod za zaštitu spomenika, te Muzej kinoteke i Matica srpska), visokim političkim autoritetima kao da se ne žuri da daju zvaničan status — na nivou države — instituciji koja pak sama „ne želi da bude nevladina organizacija”. – Iako ozbiljno kasnimo, u međuvremenu NCD, koristeći pomenuto „gorivo” entuzijazma, individualnog angažmana, ličnih veza sa svetom, pravi pomake, uspostavlja kontakte, vredno radi, praćen pažnjom međunarodnih eksperata – kaže za Nacionalnu reviju dr Miomir Korać iz Arheološkog instituta SANU, pionirske kuće u digitalizaciji baštine. Naš sagovornik je autor uspešne elektronske prezentacije svetski značajnog arheološkog lokaliteta Viminacijum, a od skora i pomoćnik aktuelnog republičkog ministra kulture, što – nadaju se u Centru – čini izglednijom budućnost ove delatnosti.
Model za 21. vek
— Organizujemo redovne godišnje stručne skupove, živu međunarodnu saradnju, izdaje se seriozan časopis i ostvaruju fantastični projekti kao što su, na primer, Digitalizacija rukopisa Pećke patrijaršije, Elektronski katalog nepokretnih kulturnih dobara, Standardi za opisivanje pokretnih kulturnih dobara… Pored Odbora NCD, 2006. godine formiran je i Komitet za digitalizaciju pri Komisiji za saradnju Srbije sa UNESCO-om —nabraja Korać. U digitalizovanju baštine u Srbiji najviše je pojedinačno učinila Narodna biblioteka, inače treća evropska biblioteka po broju digitalizovanih starih rukopisa. Vodeća kuća ove vrste u okruženju ostvarila je i impresivnu međunarodnu saradnju na tom planu. 0— Digitalna biblioteka NBS bazira se na principima slobodnog pristupa znanju i informacijama — kaže nam Tamara Butigan, načelnik Odeljenja za razvoj Digitalne biblioteke. — Na ovom polju držimo, ravnopravno, korak sa evropskim bibliotekama. Korisnicima se nudi oko pola miliona digitalnih dokumenata organizovanih u preko 40 digitalnih zbirki na internet lokaciji www.digi tal.nbs.bg.ac.yu. Zbirke su svrstane prema tipovima građe u izvornom obliku: Ćirilski rukopisi, Stara i retka knjiga, Knjige, Novine i časopisi, Kartografska građa, Gravire i likovni materijali, Fotodokumenta, Plakati i dokumentacioni materijal, Muzikalije i fonodokumenti, Katalozi i bibliografije. Najveća zbirka je ona dnevnih novina Politika. Period od 1904. do 1941. je dostupan onlajn uz podršku izdavačke kuće Politika. Najdragocenija je zbirka rukopisnih knjiga (izbor listova je dostupan onlajn). Ove zbirke su kompletno digitalizovane i u celosti se mogu konsultovati u Narodnoj biblioteci. Naša je prva zbirka, kaže Tamara Butigan, Srpska dečja digitalna biblioteka. Obuhvata 130 najlepših izdanja na srpskom jeziku. Ove digitalne knjige su, uz saglasnost autora i izdavača, u potpunosti dostupne onlajn. Iako se u obrazlaganju ogromne strateške važnosti i praktičnih prednosti digitalizacije baštine stručnjaci rado pozivaju na argumente kao što je zaštita i trajno čuvanje kulturnih dobara, te obaveza prema budućim pokoljenjima, čini se da je upravo pomenuta „onlajn dostupnost” presudan pogodak ovog posla. Jeste za nauku važna ostvarena mogućnost kvalitetnijeg izučavanja i relativno lakog kompletiranja fondova — posredovana okom moćnog 3-DE skenera, prezentacija spomeničkih i drugih objekata kulture prevazilazi najdetaljnije opise druge vrste — ali je dobitak najšireg auditorijuma neuporediv. Dohvatljivost digitalnog prevoda bilo kog dragocenog sadržaja iz fonda duhovne baštine novo je iskustvo, bez premca u istoriji. Novo značenje dobijaju čak i pojmovi elitne kulture i gorde ekskluzivnosti hermetičnih sadržaja za odabranu publiku. Teško da su ovakav obrt mogli i da sanjaju utopisti i drugi usrećitelji čovečanstva!