Rtanj, car među srpskim planinama
SEĆANJE DUŽE OD ISTORIJE
Čim je čovek vidi, naprosto zna da ta gora sadrži u sebi neku veliku zagonetku. Nauka veli da je ona ugašeni vulkan, brojna lokalna predanja vide u njoj džinovsku grobnicu drevnih božanstava, čak i kosmičku stanicu. A ta „začudna planina od priče i nade”, „na jednom kraju kao piramida, na drugom kao sfinga”, koja je neke putopisce podsećala na Fuđi, neke na Kilimandžaro, naša planina, puna je lekovitog bilja, bistrih voda i zadivljujućih pejzaža. Nekada je bila izletište imperatora, imala rudnik, skijaške terene, kapelu na vrhu, botanički vrt, staklenu baštu. Danas ima samo nas i na nas čeka
Duže od šest decenija mala kapela na najvišem vrhu Rtnja je odolevala vremenu. Šibali je vetrovi, kvasile kiše, pritiskali snegovi, tukli gromovi. I ništa. Kao da je sve to vreme bila pod zaštitom svojih neimara, hiljadu rudara koji su je gradili, znojem zalivali i iskrenom ljubavlju celivali. A onda su došle devedesete i neko drukčije vreme. Podstaknuti pričama da se u njenim temeljima krije neizmerno zlato i bogatstvo, grupa vandala je pod okriljem noći minirala malu bogomolju. Naravno, nisu pronašli ništa, ali su otkrili mnogo. Ponajviše svoje pravo lice, prazno srce i neizmernu pohlepu. Od nekadašnje kapele je malo šta ostalo: deo istočnog zida, hrpa kamenja i po neka stara, izbledela fotografija.
Ostala je i priča o porodici Minh, osnivačima rudnika na Rtnju, ljudima koji su u ovaj nepristupačni kraj doneli deo Evrope, kulturu i neke nove običaje. Bilo je to zlatno doba rudarske varošice, vreme koje se, po svemu sudeći, dugo još neće vratiti. Priču o jednoj od najmisterioznijih planina u Srbiji započeli smo na njenom vrhu. A mogli smo bile gde. U Krivom Viru, recimo, selu u podnožju na severnoj strani, poznatom po dobrom siru, toplim vrelima i izvorištu Crnog Timoka. Istorija ga pamti i po 1883. godini, kada je upravo ovde planula Timočka buna, ali i po nekim drugim, ništa srećnijim zbivanjima.
Zanimljiva priča su i stare, napuštene zgrade Termoelektrane na obroncima Rtnja, kada se od raskrsnice kraj motela u Mirovu krene ka Sokobanji. Danas deluju pomalo avetinjski, polupanih prozora i sa paukovom mrežom umesto zavesa, ali sredinom šezdesetih godina prošloga veka smatrane su najmodernijim privrednim postrojenjima. Nažalost, korišćene su svega par godina, jer su tadašnji stručnjaci najpre izgradili Termoelektranu, a tek potom zaključili da se eksploatacija uglja ne isplati. Rudnik je zatvoren 1967. godine, a zajedno s njim u istoriju je otišla i ova promašena investicija.