Novo vreme za Staru planinu

Planina

Kako osvojiti Staru planinu? To je pitanje koje ti se nametne samo od sebe kad staneš pred nju, onako ogromnu, navaljenu na nebo kojim plove oblaci kao jata prelepih paperjastih ptica. Možda prvo treba da je zavoliš. Da se naučiš svakom redu onako kako to ona propisuje. Da se naučiš redu vožnje oblaka i kiša, snegova, da naučiš da prolaziš kroz vetrove i pored njih. Da znaš kada moraš da se skloniš, da sediš i ćutiš kao šumski miš, da ne mrdaš dok ne protutnje magle i oblaci, mećave, da strpljivo čekaš bolji čas kao lisica, a to čekanje ne traje predugo, jer vreme se menja brzo, katkad munjevito, kao kad se krdo divljih konja pojavi pa nestane. Tamo nije vetar u šumi, tamo je šuma u vetru, sve se okreće i menja kao slike u kaleidoskopu u nervoznoj ruci. I kada sve to naučiš, kad naučeno počneš da praktikuješ, onda si na putu da i Planina zavoli tebe. Tek tada možeš da se usudiš da nešto od te planine očekuješ. Dotad, ne pokušavaj, mogla bi Planina da te zavede kao najlepša devojka, kao najlepši san, da ti otvori vrata tamnih vilajeta u kojima se zauvek luta i iz kojih se nikada ne izlazi. Dakle, poštuj Planinu, dobrim će ti se vratiti.

Kalna

U nedra Planine ulaziš kroz Kalnu. Zastaneš u tu jednu ulicu kojom se dolazi i odlazi put Knjaževca, Svrljiga i Pirota, naravno, i prema vrhovima Stare planine, Crnom vrhu, Midžoru, Orlovom kamenu i Svetom Nikoli, jedinom prevoju na ovoj planini. Osvrneš se oko sebe, kao da možeš da odeš bilo gde drugde do u kafanu „Bolji život“. To je i kultno mesto, i turist biro, i centar za informisanje, i mesto gde možeš da nađeš vodiče raznih vrsta, ali i topli ljudski razgovor. Nema pitanja koje se ne postavlja, kao ni pitanja na koja se ne odgovara. Tu upoznaš Jovu Stankovića i Vlastu Videnovića, ljude od stotinu zanata, raslih sa tim rudarskim, sada polunapuštenim gradićem. Nikako se ne mire sa samoćom praznih zgrada, sasvim solidnih, sa praznim oknima prodavnica, sa odžacima bez dima, sa ljudima bez posla, sa prostranom školom koja ima samo tridesetak đaka. Grad bez mladosti, grad bez radosti, reklo bi se. A to su ti oni ljudi koji Staru planinu poznaju kao svoj dom, što im ona i jeste. Po njima, svaki oblačak ima svoje značenje, i snaga i smer vetra, i svako drvo znaju, i svaki šumski plod, svaki trag zverke u divljini, svaki šum i svaki glas. Druženje sa njima ti dođe kao kratki kurs preživljavanja, važan da bi opstao na Planini, da bi u njoj mogao da uživaš bez zebnje, bez pretpostavljanja značenja znakova prirode i bez straha od nje. Oni te mogu upoznati sa svakom lekovitom biljčicom, sa svakom pečurkom u moru pečuraka, odvesti te do svakog izvora među bezbroj izvora od kojih se rađaju Timok i mnoge njegove pritoke, na koje razne zverke dolaze zamršenim putevima planine, legendi, šuma i proplanaka. Kraj njih Branislav Denčić, stari prosvetni radnik zaljubljen u knjigu i ljude, gospodskog držanja, nenametljiv i tih, ali još uvek spreman da priskoči ako se rađa nešto novo, nešto što obećava radost i bolje dane njegovim bivšim đacima, a sada već i njihovoj deci, već odraslim momcima i devojkama. Planina sve to gleda sa visine, nasmejana zelenim osmehom šuma i plavim očima brzih voda.

Vrtovac

Još korak bliže Planini. U njemu Dragan i Vida Pešić, prve laste seoskog turizma u ovom kraju. Sve je uredno i čisto, ne samo priroda koja vas okružuje. Vida je jedan od onih majstora koji na trpezu pred vas iznosi sijaset već skoro zaboravljenih jela. Od onih pravih stočarskih, belmuž na primer, do slatkog od paradajza. Nije greška, dobro ste pročitali. Sa vajata vise ko zna odakle zalutali muzički instrumenti. Tu je truba, izrađena negda davno u Brnu, u Moravskoj. Kojim li je putevima ona stigla i koliko ljudi obradovala, na koliko je veselja učestvovala i koliko je sećanja izmamila tužnih kao muzika i kao suza. O trpezi je prosto sramota pričati, ni imena svega toga onaj koji ovo piše nije zapamtio. Od prekrasnih čorbi, do predivnih salata, pita i hleba ispod sača, i mesa i drugih đakonija, takođe ispod sača, i tako redom, dokle čovek može da stigne, a ne može baš predaleko, jer toga je uvek previše, pa sireva raznih, i kravljih i ovčijih i kozijih, i pića najboljih, domaćih. I koliko to košta, o tome je nepristojno pričati, jer to je malo, premalo. U stvari, u toj kući ti nisi gost, ti si prijatelj koji se gosti, uz želju domaćina da se opet vratiš, makar na čas, na dan…

Balta Berilovac

Stari učitelj Jovan Živković i najstarija osnovna škola u ovom kraju, izgrađena 1860. godine, još odolevaju. U školi dva đaka. Od jeseni nijedan. Cena nemaštine. Nekada su se vrata jedva zatvarala, škola je ličila na zreli nar.
Učitelj Jovan vodi bitku da sačuva školu do boljih dana, do nekih novih razigranih čuperaka, mališana uvek zadihanih od planinskog vetra i neprekidne igre. Dvorište škole sa letnjom učionom, predivnom livadom, šumom, jednim potokom i jednom rekom. Sve brižljivo održavano i negovano. Kraj nje vijuga asfaltni put do na vrh Planine. Prema Jovanovom snu, to će jednom biti mesto nastave u prirodi učenika iz gradova koji će dolaziti u velikom broju i gde će mnogi po prvi put da dožive pravi susret sa prirodom. Da bolje upoznaju sebe, ali i druge. Pod krovom ove škole, ovih dana je formirana biblioteka, na inicijativu Naci­o­nal­ne­ re­vi­je­ i uz pomoć Radio Beograda, Drugog programa i redakcije „Knjiga solidarnosti”. Sa najmanje četiri hiljade knjiga, to će biti jedna od boljih biblioteka na popriličnom prostoru Stare planine, ali van gradova svakako najveća. Čitaće se i uživati u tišini, u ambijentu prirodnog amfiteatra, odakle i nebo izgleda pitomije i bliže.

Ravno Bučje

Kanjonom Bučjanske reke penje se putnik dobrim makadamom kroz šume, a potom kraj livada na kojima se napasaju stada ovaca. I tako, sve više i više, put planinskog prevoja Sveti Nikola i jednog od vrhova, Orlovog vrha. Neposredno pred granicu, na oko hiljadu metara nadmorske visine, daleko od svih ostalih po planini razbacanih kuća, dom Božidara Jovanovića. Carstvo u nedođiji. Praktični prikaz ljudskog sna. Boško, kako ga zovu, neobičan svat. Sve što vidi stvori, i sve što vidi u svojim snovima takođe stvori. Ispred kuće fontana, ozidao je Boško od kamena. Puna pastrmki. Na sredini četiri predivne skulpture urađene u mermeru. Tri sasvim neobične ženske figure i figura psa, izvajane Boškovim rukama. Da je u sred velikog grada bila bi jedna od najlepših, kažu neki, najzanimljivija sasvim sigurno. Iznad kuće mala protočna električna centrala koja napaja strujom sve objekte. Kuće dve, jednu radionicu i ribnjak koji vri od ribe. Kalifornijske, potočne i zlatne pastrmke. Mlađ je iz sopstvenog mrestilišta. Rekapitulacija: Boško je izgradio daleko i visoko u planini, gde nije lako doći a kamoli graditi, ribnjak koji proizvede šest tona pastrmke godišnje. Konstruisao i izgradio protočnu elektranu sebi, i još šesnaest elektrana drugima, razasutih niz ovu reku i duž Timoka. Izvajao i izgradio predivnu fontanu. Oko njega šetaju pauni, psi mirni a oprezni, slušaju svaki njegov glas. Osam razreda osmogodišnje škole završenih u selu Crni Vrh, udaljenom kilometrima kroz planinu i preko nje, kod učitelja Denčića. U to vreme, davno, trideset i pet zajapurenih glavica stizalo je kroz pustoš svakoga dana i po svakakvom vremenu. Staze su u međuvremenu zarasle, više se ne prepoznaju, đaka nema. Nekom će se učiniti preteranim. Neobični genije ne izbija iz najčudnije radionice koja se može naći. Otkriva, izmišlja, snuje, stvara.

Crni vrh

Na hiljadu i sedam stotina metara: Crni vrh. Iz blage površi izbijaju stene koje paraju i oblake i nebo kao što ogromni tamni brod para površinu mora ostavljajući za sobom talase. Podno njih dva planinska doma i žičara sa dva skijališta. Nedaleko, blaga zaravan na kojoj će, prema Nacionalnom planu za razvoj turizma, biti izgrađen moderni sportsko-rekreativni centar, čitav grad, koji će moći da primi i dvadesetak hiljada posetilaca. Sve oči su uprte u Planinu. Da izgrade, ali da je ne naruže. To bi vratilo mnoge ljude. Škole bi opet bile pune đaka. Dolinama bi odjekivao smeh, dovikivanja, glasovi puni nade. Sto kilometara Stare planine po dužini i desetine po dubini zavolelo bi mnogo ljudi. Sve njene izvore, reke, slapove i kanjone, sve šume, proplanke i livade. Drugom bi svetlošću zasijala sva sela. Radosnijom. I ceo bi kraj bio ispunjen magičnom toplinom kao što i sada zrači nekoliko kuća pomenutih u ovom tekstu.