Uporišta duha grada

A kad se spo­mi­nju glum­ci i glu­mi­šte, ne­mogu­će je za­o­bi­ći „Kne­že­vu pi­va­ru” ko­ja se na­lazi­la na uglu da­na­šnjih uli­ca Ad­mi­ra­la Ge­prata i Bal­kan­ske. To je bi­la pi­va­ra u okvi­ru ko­je je ra­di­la i piv­ni­ca. Osim što je bi­la pr­va piva­ra u gra­du (do­tle se pi­vo u Be­o­grad do­vo­zi­lo čam­ci­ma iz Ze­mu­na), od­i­gra­la je i ve­li­ku ulo­gu u po­zo­ri­šnom ži­vo­tu Be­o­gra­đa­na, jer su se, pored Đu­mru­ka­ne, po­zo­ri­šne pred­sta­ve odr­ža­vale i u njoj. Ta­ko je osta­lo za­be­le­že­no da je jed­ne zi­me pu­bli­ka se­de­la na –16° ste­pe­ni i pra­ti­la pred­sta­vu. Ne­ma po­da­ta­ka ko­li­ko ih je od to­ga de­be­lo na­ze­blo. Ka­fa­na je, kao in­sti­tu­ci­ja, osta­vi­la du­bok trag i u film­skom ži­vo­tu Be­o­gra­da. Pr­va bio­skop­ska  pred­sta­va odr­ža­na je 25. ma­ja 1896. go­di­ne u ka­fa­ni „Zlat­ni krst” na Te­ra­zi­ja­ma. Po­sle to­ga i  osta­le ka­fa­ne po­la­ko uvo­de bi­oskop­ski re­per­to­ar kao deo svo­je po­nu­de, pa ta­ko ima­mo stal­ne pred­sta­ve u ba­šta­ma ka­fa­na „Hajduk Velj­ko”, „Pa­riz”, „Ko­lo­se­um”, „Ko­la­rac”… a 1910. go­di­ne bra­ća Sa­vić u Ko­lar­če­voj uli­ci otva­ra­ju „Mo­der­ni bi­o­skop”. Ta sa­la po­seb­no na­me­nje­na za bi­o­skop­ske pro­jek­ci­je ima­la je sto­lo­ve za go­ste, ka­bi­nu za pro­jek­tor i iz­la­ze kao u da­na­šnjim bi­o­sko­pi­ma. Po­red po­zo­ri­šnih i bi­o­skop­skih pred­stava, ka­fa­ne su bi­le i klup­ske pro­sto­ri­je. Sva­ka po­li­tič­ka stran­ka ima­la je pro­sto­ri­je u ne­koj ka­fa­ni, pa su se ta­ko i sku­plja­li. Ka­fa­ne su kao svo­je pro­sto­ri­je ko­ri­sti­la i ra­zna pe­vač­ka i osta­la dru­štva, što za pro­be ho­ra, što za okuplja­nje član­stva. Za­ni­mlji­vo, ka­fa­nu je za svo­je po­tre­be ko­ri­sti­la i sa­ma Skup­šti­na. Na­i­me, po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta, zbog ošte­će­no­sti zgra­de Na­rod­ne skup­šti­ne u Uli­ci kra­lji­ce Nata­li­je, sed­ni­ce su ne­ko vre­me odr­ža­va­ne u pivni­ci ho­te­la „Ka­si­na” na Te­ra­zi­ja­ma.

Pr­va elek­trič­na si­ja­li­ca u Be­o­gra­du za­svetle­la je, po­ga­đa­te, u ka­fa­ni. A gde bi dru­go?! To je bi­la  ka­fa­na „Ham­burg” ko­ja se na­la­zi­la u Masa­ri­ko­voj uli­ci, upra­vo na me­stu gde je da­nas, slu­čaj­no ili ne, zgra­da Elektrodistribucije. Ga­zda ka­fa­ne je do­vu­kao iz ino­stran­stva lo­komo­bil (ge­ne­ra­tor ko­ji je po­kre­ta­la par­na maši­na), in­sta­li­rao ga u dvo­ri­štu da­na­šnjeg bi­osko­pa „Ode­on” i uži­vao, po­što je ka­fa­na bi­la pre­pu­na. Ni­je bi­lo Be­o­gra­đa­ni­na ko­ji ni­je želeo da vi­di to ču­do i po­pi­je ma­kar jed­no  pi­će u to ime, a za svo­je pa­re. U be­o­grad­sku ur­ba­nu le­gen­du ušla je i ka­fana „Tri se­lja­ka” na Sla­vi­ji. To­kom ce­log Dru­gog  svet­skog ra­ta, kad u ce­lom gra­du ni­je mo­glo da se na­đe par­če me­sa, sva­ki dan go­sti­ma je nu­di­la svoj po­zna­ti spe­ci­ja­li­tet „ja­nje­ti­na na krom­piru”. Ka­ko su to uspe­va­li ni­je ot­kri­ve­no ni do da­na­šnjih da­na. Na me­stu te ka­fa­ne, da­nas je resto­ran „Mek­do­nald­sa”. Sad, te­ško je od­lu­či­ti ko­je ka­fa­ne još spome­nu­ti, a ko­je ne, pro­sto­ra je ma­lo a ka­fa­na… Počev­ši od onih sa in­spi­ra­tiv­nim ime­ni­ma („Kod po­ce­pa­nih ga­ća”, „Pce­to ko­je la­je”, „Či­ja ni­ja bi­la, či­ja bi­ti ne­će”…) do onih u ko­ji­ma je pi­sana isto­ri­ja. Re­ci­mo, u ka­fa­ni „Zlat­na mo­ru­na” u Uli­ci kra­lji­ce Na­ta­li­je za­ve­re­ni­ci „Mla­de Bosne” pla­ni­ra­li su aten­tat na prin­ca Fer­di­nanda. U ka­fa­ni „Kra­gu­je­vac”, u is­toj uli­ci, Apis i osta­li iz „Cr­ne ru­ke” pla­ni­ra­li su maj­ski prevrat i aten­tat na kra­lja Alek­san­dra i kra­lji­cu Dra­gu. U „Po­zo­ri­šnoj  ka­si­ni” je na­sta­la ide­ja o pa­vi­ljo­nu „Cvi­je­ta Zu­zo­rić”, ko­ja je vr­lo br­zo rea­li­zo­va­na. U ka­fa­ni „Ra­jić” su se pr­vi put po­javi­li će­vap­či­ći u Be­o­gra­du… ili… ili da sve to osta­vi­mo za ne­ki dru­gi put, kad se bu­de­mo na­šli u ne­koj od be­o­grad­skih ka­fa­na.