Рачуни историјског крчмара

Средњовековни утврђени град Бела Стена налази се у селу Крчмару, недалеко од вароши Мионице, на гордом брду које се уздиже над две разигране планинске речице. Иако познато из историјских извора XИВ и XВ столећа, утврђење није привлачило пажњу стручњака, већ је његов први опис, још пре Првог светског рата, дао етнолог и географ овога дела наше отаџбине, знаменити Љуба Павловић: „На Бијелој стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијеле Стијене, која се помиње у нашим летописима из XВ века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458. године, и данас су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.” Утврђење се налазило на средњовековном путу од Ваљева до Пожеге, којим је ова област повезивана са долином Мораве, односно са централном Србијом. У средњем веку, територија северозападне Србије била је значајна привредна и трговачка област, о чему сведочи писана заоставштина бројних дубровачких трговаца. Бела Стена налазила се на трговачком путу, а као погранични град имала је и сталну војну посаду. У историјским изворима, први пут се помиње у повељи угарског краља Жигмунда 1392. године, и то као Ца­струм Бе­ла­сзте­на­. Каснији записи кажу да су Белу стену освојили Турци 1458. године. Занимљиво је да је ово један од последњих српских градова који је пао у турске руке, с обзиром на то да је већ следеће године, после пада Смедерева, средњовековна Србија престала да постоји. Сама тврђава дугачка је 85 и широка 45 м, а њена основа прати природну конфигурацију терена. Постоје два прилаза граду: први старим путем до улазне капије, други преко западне куле. На главном улазу виде се остаци степеница уклесани у стену, које воде ка улазној капији утврђења. Највећа и најзначајнија кула, пречника око 7 м, налазила се на западном углу тврђаве, а служила је за свакодневни живот и одбрану улазног дела, али и као осматрачница. Са ње, поглед је сезао далеко; на север, када је дан ведар, и до Фрушке горе. На југу, отварале су се силуете кршевитих и тешко проходних планина Маљена, Сувобора, Повлена, Медведника, прекривених, као и данас, седим крошњама храста, букве, понегде и брезе. У оквиру тврђаве налазило се неколико мањих зграда у којима је живела малобројна војна посада. Утврђење је, вероватно, било опремљено и ватреним оружјем. Бела Стена није одолела зубу времена и данас се њени остаци само назиру у мрачној шуми буковој.

Орловска битка у голубачком пољу

Од археолошких налаза, у утврђењу су откривени делови керамичких посуда, животињске кости и метални предмети, од којих се посебно издвајају делови оклопа и неколико копаља. Сматра се да ови предмети потичу из XИВ и XВ века. Додуше, утврђење је вероватно подигнуто на старијим византијским основама, о чему сведоче малобројне керамичке посуде. Претпоставља се да је Бела Стена била центар једне веће средњовековне области, а 1426. године помиње се са градским подручјем. Док су раније утврђења била упоришта властеле и владара, у периоду XИВ века се све више подижу да би се штитили рудници, комуникације и важнија градска насеља. Код Љубе Павловића наилазимо на описе могућег подграђа и потенцијалног средњовековног гробља, који нису регистровани током доцнијих истраживања: „Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један поток с Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијеле Стијене. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало подаље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је с врло мало споменика, где и оно што има, без натписа је.” За Белу Стену везује се и народна легенда о борби између цара Душана и Мађара: „Душан је са војском дошао на Маљен и ту заостао, а војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за све време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом столу, који је по њему и добио име, а кад је добио извештај о бици, онда је сишао у Белу Стену и ту је сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.” Мештани казују да је до битке дошло негде на Голупском пољу. Да у народним легендама и предањима има зрнца истине, можда сведочи и гвоздено средњовековно копље откривено 2004. године у Голубачком пољу. Чини се да после разарања од стране Турака, 1458. године, у утврђењу више није било живота, а помен града не срећемо ни у доцнијим историјским изворима. За утврђење и подграђе може да се веже и оближња црквица св. Николе, која се помиње као манастир у XВИ веку, што би значило да је Бела Стена била средњовековни град у правом смислу те речи. Светиња, мала али укусна црква крчмарска, лежи на северним обронцима Маљена, подно брда Орловца. Изграђена је од сиге, са веома дебелим зидовима. Иста је сига сечена недалеко, крај речице чија планинска вода жубори у близини црквице и која се, у знак сећања на некадашњи манастир, и сада назива Манастирицом. Данас је црква омалтерисана са спољне стране, тако да се жућкаста и пенушава сига, која црквама даје ноту старости и достојанства, не види.

Рачун намирује Краљевићу Марко

Цркву св. Николе походили су многи истраживачи старина, али, нажалост, нису оставили много података или цртежа. Једино је шири опис дао поменути Љуба Павловић, који уједно преноси и народну легенду о настанку светиње: „При дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ је везао ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за које се прича да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан није могао воде напити, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи, у крчми Крчмарице Маре, Марков брат Андрија. Кад се опио, Мара наговори неке своје људе те га убију. Чуо Марко да му је брат погинуо, па дође у Крчмар, Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман, дошао је у село и на месту где је био раније укопао свога брата Андрију сазида цркву, тако је сам собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андријин у саркофагу у десном зиду. Црква је мала и дозиђивана; сва је од камена и изнутра је живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Стеван Грбовић, који је био парох ове цркве и умро 1802. год.” Прецизни подаци о тачном времену настанка светиње не постоје јер нису обављана никаква опсежна научна истраживања, осим нужних конзерваторских радова у циљу очувања саме грађевине. Иако би по својој основи црква могла потицати из XИВ столећа, као први помен светиње узима се година 1572, када је записана као Манастир св. Николе. Народна предања настанак цркве повезују са још дубљом прошлошћу, са златним добом Немањића. Забележено је да је манастир обновљен у првим деценијама XВИИИ века, али је недуго потом спаљен за Кочине крајине, 1788. године, када је на Ускрс побијено монаштво и мноштво света који се ту сакупио да прослави дан Васкрсења Христовог. У смирај XВИИИ столећа манастир су од темеља обновила браћа Грбовићи из села Мратишића, а живописан је 1802. године, непосредно пред Први српски устанак. Да је нова црква изграђена у журби, највероватније из страха од Турака, сведоче и касније бројне пукотине у зидовима и ступцима који држе куполу, као и делимично, непотпуно живописање цркве. Редак сачувани живопис из времена непосредно пре Првог српског устанка радио је Петар Николајевић Молер, најзначајнији уметник устаничке Србије. Из ове цркве потиче и неколико икона, које су највероватније рад истог уметника. Негде на размеђу XИX и XX столећа, цркви је додата припрата од цигле, а кров од шиндре замењен је ћерамидом. Полако али сигурно, временом, тврђава и црква удаљавале су се од главних путних праваца и управних центара. Некада јако и чувено утврђење Бела Стена пало је у заборав и од њега су данас остали само темељи, прекривени шутом и вековима старим лишћем. Пређашњи Манастир св. Николе, осамљен у заносној дивљини планине, након многобројних турских паљевина и рушења постао је парохијска црква.