Začarani nedeljom radosti
Neki kažu da su mitovi „sećanje rase”, sa one strane neprozirne zavese koja prethodi istoriji. Opis velikih događaja starijih od vremena. Životopis onoga koji je pao kao Čovek, a probudio se kao čovečanstvo. Za druge su to samo izmišljene priče, maštarije „sveznajućeg pripovedača”, „predanja koja ispreda puk”. Kako god, raskošnost mitskih pripovesti, baš kao i bajki, pouzdan je pokazatelj bogatstva i dubine neke kulture. A srpska i tu ima šta da pokaže, što ćemo videti i u malom serijalu koji upravo započinjemo
Rusalke su crvenokose lepotice koje su imale samo sedam dana u godini da se pokažu. Bilo je to u proleće, kada cveta žito, kada je priroda bujna kao i one, u sedmici oko Trojica (Duhova), od utorka do utorka. Zbog njih je to bila najlepša sedmica u godini i zvala se po njima – rusalna nedelja. Pedeset jednu nedelju u godini sanjale su one, u svojim vodenim staništima, u dubinama reka i jezera, tih sedam dana kada će izaći na obale, livade i proplanke i prikazati se u punom sjaju; trista pedeset osam dana godišnje maštale su o disanju prolećnog vazduha punim plućima. I ko im onda može zameriti što su u rusalnoj nedelji bile raspusne i divlje, neukrotive, pune igre i pesme, nage, pokrivene samo vlastitom kosom? Ko bi imao srca da im zameri? Rusalke su nastajale od utopljenih devojaka, koje se još nisu udale, kojima je život prekinut u punoj snazi i bujnosti, i ta njihova snaga i život čekali su onih sedam dana u godini da se razliju i preplave sve oko sebe.
U rusalnoj nedelji one su igrale u kolu i pevale, pele se na drveće, češljale svoje duge kose, plele vence i ljubile se kroz njih, zavodile mladiće… To je bila nedelja radosti. Igrale su noću, po mesečini, jer mesec je njihovo sunce, a svaki onaj koji bi ugledao kolo rusalki dobijao bi napade smeha i udovi su mu se grčili i uvijali u nevoljnoj igri. Tamo gde bi rusalke prošle žito je raslo kao orošeno nebeskom rosom. Da bi rusalke donele plodnost usevima, ljudi su poštovali neke zabrane i uzdržavali se od poslova koji bi ih mogli uvrediti. Tako je bilo zabranjeno odlaziti u šumu, spavati van kuće, kupati se u rekama i jezerima tokom rusalne nedelje, a žene nisu prale, tkale, prele, niti sadile biljke. Ako bi nešto i posadile, to bi izraslo krivo i kržljavo. Devojke su u kose uplitale gorku travku pelin, da bi se zaštitile od ljubomore rusalki, jer rusalke su bile željne ljubavi i za nju su imale samo ovih svojih sedam dana, dok je devojkama na raspolaganju stajao ceo život. Dobri Pavle Obrni ispričao je zanemeloj dečijoj publici jednu priču o rusalkinoj ljubavi, a tu priču je njemu ispričao, na levo uho, onaj zagonetni šaptač.
– Rusalka se – reče Pavle – zvala Rusla, a to na našem starom jeziku znači reka, onaj najdublji deo reke. Kao sve njegove priče, i ova se vrtela oko Dunava, ali nizvodno, nizvodno, u Negotinskoj krajini.