Упоришта духа града
БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН БЕОГРАД: КАФАНСКА ИСТОРИЈА
У престоничким кафанама писана су важна поглавља националне и светске историје, као и историје српске књижевности, штампе, позоришта, филма, музике. У њима је одлучивано о царским и краљевским главама, министрима и фудбалским селекторима, именовањима и надимцима. У њима су ратификовани сви успеси наших у свету и света код нас. Својевремено је у кафани заседала чак и Скупштина и деловала озбиљније него многе данас.
Београдска „кафанска историја” могла би да почне још од ханова који су, по природи, претеча кафана, или од турских собичака у којима су служени искључиво кахва и бунарска вода, а од намештаја имали мангал на коме се „пекла” кахва и једну ванглу у којој су прани филџани? Па и само име кафана потиче баш од тих уџерица, односно од турског кахва и хан, што би значило кућа кафе. Или да се почне од доба кад су кафане већ постале дефинисане као места где су људи могли — поред седења, пијења кафе, ракије, вина — и да поједу нешто?
Не постоји неспоран податак о томе која је кафана у Београду најстарија, јер их је много радило непријављено властима. Зграда у којој се налази данашња кафана „Знак питања” подигнута је пре 1831, до куће Наума Ичка, и била позната прво као хећим-Томина кафана, а потом је променила закупца који је кафани дао име „Код Митрополије”. То име је засметало митрополиту, па је кафана променила име у „Код Саборне цркве”, што је, наравно, опет изазвало протест митрополита. Газда је наново позвао фирмописца који је премалао таблу са фирмом, но, никако да смисле неко погодно и подобно име. Фирмописац, запослен и заузет човек, немавши ни времена ни живаца да чека да ови смисле име, намалао је знак питања да означи како то до даљњег стоји као још отворено питање и отишао својим послом, па, кад смисле име, ето њега да га намала. До данашњег дана име није смишљено и кафана остаде „Знак питања”. У ту кафану су углавном свраћала свештена лица и грађани при повратку из цркве, са службе. То је била и до данас је остала мирна кафана породичног карактера у којој су увек акценат стављали на укусна јела, прихватљиве цене, а галама и гужва увек су се дешавале негде другде.
Растанак од ,,Дарданела''
Међу старим београдским кафанама симбол боемског је свакако кафана „Дарданели”. Налазила се на Позоришном тргу, на месту зграде данашњег Народног музеја, а постала је позната након отварања Народног позоришта, пошто су у њу почели да залазе глумци у паузама проба, као и пре и после представа. Уз глумце, ту су почели да залазе и драматурзи, лектори, новинари, па је врло брзо то постало место где се скупља београдски интелектуални свет. Свој сто у тој кафани имао је Стеван Сремац, ту су као стални гости седели Нушић, Глишић, браћа Илић (Драгутин, Војислав и Жарко), чича Илија Станојевић, ту је долазио и Бора Станковић, новинари Драгомир Брзак, Милан „Цоцин” Ђорђевић, Миле „Зрак”, уредник новина по којима је добио надимак, а које су редакцију имале у кафани, ако на време заузму сто… Ту је Војислав Илић за једну банку написао оне познате стихове „Ко удара тако позно…”, док је поред стола цупкао деран кога је уредник послао са том банком и наредбом да се не враћа без песме. За „Дарданеле” се везује сијасет анегдота, што истинитих, што мало дотераних, почевши од првих „Тонетових” столица у Београду, па до прозивања гимназијалаца од стране Стевана Сремца да у кафану могу „или они или он”. Памте се легендарне партије „жандара” у којима је навијала цела кафана, а играло се у једну кафу, но као да се игра у ко зна шта велико и скупо. Углавном, кад је кафана крајем маја 1901. срушена, после пола века постојања, то је изазвало „општенародну жалост” у Београду. Тако је и настала чувена фотографија на којој су гости који су дошли „да се сликају са кафаном”, пред само рушење, за сећање.
Институција звана кафана
А кад се спомињу глумци и глумиште, немогуће је заобићи „Кнежеву пивару” која се налазила на углу данашњих улица Адмирала Гепрата и Балканске. То је била пивара у оквиру које је радила и пивница. Осим што је била прва пивара у граду (дотле се пиво у Београд довозило чамцима из Земуна), одиграла је и велику улогу у позоришном животу Београђана, јер су се, поред Ђумрукане, позоришне представе одржавале и у њој. Тако је остало забележено да је једне зиме публика седела на –16° степени и пратила представу. Нема података колико их је од тога дебело назебло. Кафана је, као институција, оставила дубок траг и у филмском животу Београда. Прва биоскопска представа одржана је 25. маја 1896. године у кафани „Златни крст” на Теразијама. После тога и остале кафане полако уводе биоскопски репертоар као део своје понуде, па тако имамо сталне представе у баштама кафана „Хајдук Вељко”, „Париз”, „Колосеум”, „Коларац”… а 1910. године браћа Савић у Коларчевој улици отварају „Модерни биоскоп”. Та сала посебно намењена за биоскопске пројекције имала је столове за госте, кабину за пројектор и излазе као у данашњим биоскопима. Поред позоришних и биоскопских представа, кафане су биле и клупске просторије. Свака политичка странка имала је просторије у некој кафани, па су се тако и скупљали. Кафане су као своје просторије користила и разна певачка и остала друштва, што за пробе хора, што за окупљање чланства. Занимљиво, кафану је за своје потребе користила и сама Скупштина. Наиме, после Првог светског рата, због оштећености зграде Народне скупштине у Улици краљице Наталије, седнице су неко време одржаване у пивници хотела „Касина” на Теразијама.
Прва електрична сијалица у Београду засветлела је, погађате, у кафани. А где би друго?! То је била кафана „Хамбург” која се налазила у Масариковој улици, управо на месту где је данас, случајно или не, зграда Електродистрибуције. Газда кафане је довукао из иностранства локомобил (генератор који је покретала парна машина), инсталирао га у дворишту данашњег биоскопа „Одеон” и уживао, пошто је кафана била препуна. Није било Београђанина који није желео да види то чудо и попије макар једно пиће у то име, а за своје паре. У београдску урбану легенду ушла је и кафана „Три сељака” на Славији. Током целог Другог светског рата, кад у целом граду није могло да се нађе парче меса, сваки дан гостима је нудила свој познати специјалитет „јањетина на кромпиру”. Како су то успевали није откривено ни до данашњих дана. На месту те кафане, данас је ресторан „Мекдоналдса”. Сад, тешко је одлучити које кафане још споменути, а које не, простора је мало а кафана… Почевши од оних са инспиративним именима („Код поцепаних гаћа”, „Пцето које лаје”, „Чија нија била, чија бити неће”…) до оних у којима је писана историја. Рецимо, у кафани „Златна моруна” у Улици краљице Наталије завереници „Младе Босне” планирали су атентат на принца Фердинанда. У кафани „Крагујевац”, у истој улици, Апис и остали из „Црне руке” планирали су мајски преврат и атентат на краља Александра и краљицу Драгу. У „Позоришној касини” је настала идеја о павиљону „Цвијета Зузорић”, која је врло брзо реализована. У кафани „Рајић” су се први пут појавили ћевапчићи у Београду… или… или да све то оставимо за неки други пут, кад се будемо нашли у некој од београдских кафана.