Ртањ, цар међу српским планинама
СЕЋАЊЕ ДУЖЕ ОД ИСТОРИЈЕ
Чим је човек види, напросто зна да та гора садржи у себи неку велику загонетку. Наука вели да је она угашени вулкан, бројна локална предања виде у њој џиновску гробницу древних божанстава, чак и космичку станицу. А та „зачудна планина од приче и наде”, „на једном крају као пирамида, на другом као сфинга”, која је неке путописце подсећала на Фуђи, неке на Килиманџаро, наша планина, пуна је лековитог биља, бистрих вода и задивљујућих пејзажа. Некада је била излетиште императора, имала рудник, скијашке терене, капелу на врху, ботанички врт, стаклену башту. Данас има само нас и на нас чека
Дуже од шест деценија мала капела на највишем врху Ртња је одолевала времену. Шибали је ветрови, квасиле кише, притискали снегови, тукли громови. И ништа. Као да је све то време била под заштитом својих неимара, хиљаду рудара који су је градили, знојем заливали и искреном љубављу целивали. А онда су дошле деведесете и неко друкчије време. Подстакнути причама да се у њеним темељима крије неизмерно злато и богатство, група вандала је под окриљем ноћи минирала малу богомољу. Наравно, нису пронашли ништа, али су открили много. Понајвише своје право лице, празно srcе и неизмерну похлепу. Од некадашње капеле је мало шта остало: део источног зида, хрпа камења и по нека стара, избледела фотографија.
Остала је и прича о породици Минх, оснивачима рудника на Ртњу, људима који су у овај неприступачни крај донели део Европе, културу и неке нове обичаје. Било је то златно доба рударске варошице, време које се, по свему судећи, дуго још неће вратити. Причу о једној од најмистериознијих планина у Србији започели смо на њеном врху. А могли смо биле где. У Кривом Виру, рецимо, селу у подножју на северној страни, познатом по добром сиру, топлим врелима и изворишту Црног Тимока. Историја га памти и по 1883. години, када је управо овде планула Тимочка буна, али и по неким другим, ништа срећнијим збивањима.
Занимљива прича су и старе, напуштене зграде Термоелектране на обронцима Ртња, када се од раскрснице крај мотела у Мирову крене ка Сокобањи. Данас делују помало аветињски, полупаних прозора и са пауковом мрежом уместо завеса, али средином шездесетих година прошлога века сматране су најмодернијим привредним постројењима. Нажалост, коришћене су свега пар година, јер су тадашњи стручњаци најпре изградили Термоелектрану, а тек потом закључили да се експлоатација угља не исплати. Рудник је затворен 1967. године, а заједно с њим у историју је отишла и ова промашена инвестиција.