Deliblatska peščara: Susret stepa i sahare

POSLEDNJE CARSTVO IBISA I KORMORANA

Iz­u­ze­tan „spo­me­nik isto­ri­je pri­ro­de”, je­dan od ret­kih pri­rod­nih fe­no­me­na te vr­ste u Evro­pi, sta­ni­šte na sto­ti­ne hi­lja­da pti­ca, po­sled­nje uto­či­šte vi­še de­se­ti­na ugro­že­nih bilj­nih i ži­vo­tinj­skih vr­sta, zna­ča­jan ge­net­ski re­surs pla­ne­te — De­li­blat­ska pe­šča­ra na­la­zi se na­do­mak srp­ske pre­sto­ni­ce i do­pi­re do sa­me oba­le Du­na­va, na do­hvat tu­ri­sti­ma, za­lju­blje­ni­ci­ma, struč­nja­ci­ma

Mi­lo­rad De­vić pra­vi ši­rok po­kret ru­kom: „Sve to, sav taj za­ta­la­sa­ni pre­deo, u ne­do­gled, bio je pe­sak. Pra­ve di­ne, kao u Sa­ha­ri. I sva ona ravni­ca na dru­goj stra­ni, sve do du­nav­skih ri­to­va, ta­ko­đe je bi­la pe­sak.” Ima če­tr­de­set dve go­di­ne, di­plo­mu Po­ljo­pri­vred­nog fa­kul­te­ta i mno­ge ta­len­te. Vi­še od dva­de­set ge­ne­ra­ci­ja nje­go­va fa­mi­li­ja ži­vi ov­de, na ru­bu naj­ve­će evrop­ske pešča­re, sa ko­vin­ske stra­ne. (Na pod­ruč­ju op­šti­ne Ko­vin nala­zi se 63 od­sto De­li­blat­ske pe­šča­re.) Upra­vo on, ve­li­ki hro­ni­čar i  is­tra­ži­vač ove obla­sti, naš je ov­da­šnji vo­dič kroz vre­me i pro­stor. De­li­blat­ska pe­šča­ra na­la­zi se u ju­žnom Ba­na­tu, na ju­goi­sto­ku Pa­non­ske ni­zi­je. Elip­sa­stog je  ob­li­ka, pro­sti­re se iz­me­đu Du­na­va i kraj­njih ju­go­za­pad­nih ob­ro­na­ka Kar­pa­ta, prav­cem ju­go­i­stok–se­ve­ro­za­pad. Du­gač­ka je, da­nas, oko 35, a ši­ro­ka oko 11 ki­lo­me­ta­ra. Pe­šča­ne di­ne du­ge su i po 15 ki­lo­me­ta­ra, a nad­mor­ska vi­si­na je od 70 do 200 me­ta­ra. Od tih bli­zu 400 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra, čak 61 od­sto po­kriva­ju šu­me, pre­ko 30 od­sto su tra­ve i žbu­na­sta ve­ge­ta­ci­ja.

 

„Mo­der­na na­u­ka tvr­di da je De­li­blat­ska pe­šča­ra na­stala još to­kom le­de­nog do­ba, od moć­nih na­sla­ga eol­skog si­likat­no-kar­bo­nat­skog pe­ska. Nje­no ze­mlji­šte či­ne raz­li­či­te pe­šča­ne for­ma­ci­je, od cr­nog do sme­đeg i žu­tog ste­ril­nog pe­ska”, pri­ča Mi­lo­rad De­vić dok nas, du­gom pe­šač­kom tu­rom, vo­di kroz neo­bič­ni pre­deo. „Ne­ka­da su ov­de ra­sle ogrom­ne autoh­to­ne šu­me hra­sta i li­pe, okru­že­ne tra­va­ma na­lik na one u ru­skoj ste­pi. I dr­vo i tra­va bi­li su iz­vrsnog kva­li­te­ta, što je do­ve­lo do pre­ko­mer­ne se­če šu­ma i do to­ga da ovo po­sta­ne oblast za is­pa­šu ve­li­kih sta­da. Čovek je na­ru­šio rav­no­te­žu. U hro­ni­ka­ma iz XVI­II ve­ka zabe­le­že­ni su i na­mer­no iza­zi­va­ni ve­li­ki šum­ski po­ža­ri. Sve to za­jed­no stvo­ri­lo je ogo­lje­ne po­vr­ši­ne na tlu sa­zdanom od ve­li­kih pe­šča­nih ma­sa.” To­me, raz­u­me se, tre­ba do­da­ti i upor­ni rad vre­me­na i ve­tro­va, na­ro­či­to ču­ve­ne ko­ša­ve. Ta­ko je na­sta­la i po­če­la da se ši­ri „evrop­ska Sa­ha­ra”

Zeleni bedem oko pustinje

Hro­ni­ka: „To br­zo ši­re­nje ne­ve­za­nog pe­ska za­pre­ti­lo je naj­pre ob­ra­di­vom ze­mlji­štu u obod­nom pod­ruč­ju, na­se­ljenim me­sti­ma i sa­o­bra­ćaj­ni­ca­ma. Do­šao je u pi­ta­nje i sam op­sta­nak lo­kal­nog sta­nov­ni­štva. Pro­blem je bio to­li­ki da se nji­me mo­ra­la po­za­ba­vi­ti dr­ža­va. Na­lo­gom ugar­skog par­la­men­ta, re­ša­va­nje ovog pi­ta­nja po­ve­re­no je te­mi­švarskom di­rek­to­ru šu­ma Voj­ne kra­ji­ne Fran­cu Ba­ho­fe­nu.”

 

U pe­ri­o­du od 1808. do 1812. go­di­ne pe­šča­ra je po pr­vi put pre­me­re­na. Ta­da se pe­sak ras­pro­sti­rao na po­vr­ši­ni od sko­ro 41.000 hek­ta­ra, a na sko­ro 17.000 hek­ta­ra bi­la je otvo­re­na pu­sti­nja, ko­ja se stal­no ši­ri­la. Od­mah je utvr­đena stra­te­gi­ja ve­zi­va­nja po­kret­nog pe­ska, da bi se za­u­sta­vi­lo da­lje ši­re­nje ero­zi­je.

 

„Pr­vi po­tez je bi­la za­bra­na se­če šu­ma i is­pa­še sto­ke na pod­ruč­ju De­li­blat­ske pe­šča­re”, pod­se­ća De­vić. „Po­tom su po­di­za­ni za­štit­ni po­ja­se­vi u rub­nim de­lo­vi­ma. Na osnovu ra­ni­jih slič­nih is­ku­sta­va u ze­mlja­ma se­ver­ne i sred­nje Evro­pe, pro­stor je po­šu­mlja­van be­lim bo­rom, bre­zom, belom i cr­nom to­po­lom, ja­bla­nom. Po­šu­mlja­va­nja ba­gre­mom, za­po­če­ta 1853, po­ka­za­la su svo­ju efi­ka­snost i pri­me­nju­ju se do da­na­šnjih da­na.”

 

Od 1912. go­di­ne za­štit­ne šu­me De­li­blat­ske pe­ščare do­bi­ja­ju eko­nom­ski zna­čaj. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta ide­ja za­šti­te pri­ro­de pre­o­vla­đu­je, ta­ko da De­li­blat­ska pe­šča­ra zva­nič­no po­sta­je za­šti­će­no pri­rod­no do­bro. Ured­bom Vla­de Sr­bi­je, go­di­ne 2002. ovo pod­ruč­je do­bi­ja sada­šnji sta­tus: Spe­ci­jal­ni re­zer­vat pri­ro­de „De­li­blat­ska pe­šča­ra”. Zbi­lja, ume­re­no­kon­ti­nen­tal­na kli­ma, pe­šča­no tlo, odsu­stvo po­vr­šin­skih vo­do­to­ko­va, i splet broj­nih dru­gih fak­to­ra ko­je je te­ško i po­bro­ja­ti to­kom jed­ne re­por­terske šet­nje kroz Pe­šča­ru, do­ve­li su do stva­ra­nja oso­be­nih ži­vot­nih za­jed­ni­ca. Ta iz­u­zet­na bilj­no-ge­o­graf­ska oblast do­bi­la je u na­u­ci i po­seb­no ime: De­li­bla­ti­cum. S pra­vom, Deli­blat­ska pe­šča­ra sma­tra se izuzetnim spo­me­ni­kom istori­je pri­ro­de u Pa­non­skoj ni­zi­ji. Ras­ko­šnu flo­ru ov­de čini, ka­žu struč­nja­ci, vi­še od 900 bilj­nih (pod)vr­sta.

 

„Pra­vim bi­se­ri­ma ‘evrop­ske Sa­ha­re’ bi­o­lo­zi sma­tra­ju ba­nat­ski bo­žur, step­ski bo­žur, Pan­čićev pe­len, šer­pet, De­ge­no­vu koc­ka­vi­cu, ba­de­mčić, pe­ščar­sko smi­lje i kle­ku (je­di­ni sa­mo­ni­kli če­tinar Pa­non­ske ni­zi­je)”, či­ta nam iz svo­jih tef­te­ra Mi­lo­rad De­vić. Du­bo­ko smo za­šli u Pe­šča­ru i za­sta­li da na va­tri od ba­gre­mo­vih gran­či­ca sku­vamo jed­nu okre­plju­ju­ću ka­fu. „Ba­nat­ski bo­žur,  jed­na od go­to­vo ne­sta­lih bilj­nih vr­sta, vra­ćen je u De­liblat­sku pe­šča­ru. Tač­ni­je, iz po­sto­je­ćih ret­kih sta­ni­šta u Pe­šča­ri ra­ši­ren po svo­jim ra­ni­jim autoh­to­nim sta­ni­šti­ma. Svo­je sta­ni­šte ov­de je našlo i 20 vr­sta or­hi­de­ja.”

Prostranstvo od ptica

Ако се­ди­те у тра­ви, на ру­бу шу­ме, ду­бо­ко у Пешча­ри, он­да је на­по­ме­на о из­у­зет­ном бо­гат­ству ње­ног жи­во­тињ­ског све­та го­то­во су­ви­шна. Ни­су по­треб­не ре­чи, до­вољ­не су очи, бла­ге, ши­ром отворе­не, ра­до­зна­ле. „На­ро­чи­то је део уз Ду­нав на­ста­њен ве­ли­ким бро­јем мо­чвар­них пти­ца. Ту је и је­ди­но у Ср­би­ји ста­бил­но гне­зди­ли­ште ма­лог кор­мо­ра­на, гло­бално угро­же­не вр­сте. У при­род­не рет­ко­сти да­нас спада и низ дру­гих пти­ца ста­нов­ни­ка Пе­шча­ре, по­пут ма­ле бе­ле ча­пље, жу­те ча­пља, пти­це ра­жањ, пат­ке црн­ке… До­дај­мо и ба­нат­ског со­ко­ла, ор­ла кр­ста­ша и ор­ла клик­та­ша, при­ву­че­не ов­де ве­ли­ким па­шњаци­ма и при­су­ством те­ку­ни­це, ко­ја је основ њи­хо­ве ис­хра­не. Нај­број­ни­је европ­ско ста­ни­ште ла­сте брегу­ни­це и пче­ла­ри­це та­ко­ђе је ов­де. Ту је и јед­на од ве­о­ма рет­ких ко­ло­ни­ја иби­са на  кон­ти­нен­ту (не­ки чак твр­де да је је­ди­на). 

 

У птич­јем цар­ству Пе­шчаре из­два­ја се Ла­бу­до­во ок­но, не­да­ле­ко од Ду­на­ва, где жи­ви на сто­ти­не хи­ља­да пти­ца. Ча­пље, ор­ло­ви и кор­мо­ра­ни и ов­де су на­ро­чи­ти украс тог  за­ди­вљују­ћег цар­ства.” У овом ре­зер­ва­ту при­ро­де жи­вот­но окру­же­ње про­на­шло је и ви­ше вр­ста чи­је је ста­ни­ште, ина­че, у сте­па­ма (мра­вљи ла­во­ви, степ­ски ско­чи­миш, теку­ни­ца,  сле­по ку­че, степ­ски твор…). За не­ке од њих Де­ли­блат­ска пе­шча­ра је је­ди­но или јед­но од ма­лоброј­них пре­о­ста­лих ста­ни­шта у Ср­би­ји. Сли­ку рас­ко­шно­сти биљ­ног и жи­во­тињ­ског света ов­де упот­пу­њу­ју је­ле­ни, ср­не, ди­вље сви­ње, зече­ви, фа­за­ни… Ту стал­но жи­ви и  „за­јед­ни­ца” ву­кова. Струч­ња­ци на­во­де (у то се у ве­ли­кој ме­ри мо­гу уве­ри­ти и пут­ни­ци): око 40 биљ­них и ви­ше од 200 жи­во­тињ­ских вр­ста из Де­ли­блат­ске пе­шча­ре природ­на су рет­кост (и зва­нич­но има­ју та­кав ста­тус). Де­вић: „Иако ми ко­ји крај ње жи­ви­мо то­га че­сто ни­смо до­вољ­но све­сни, ово остр­во сте­пе и шу­мосте­пе не са­мо да је аутен­ти­чан при­род­ни  фе­но­мен не­го и зна­ча­јан ге­нет­ски ре­сурс це­ле Пла­не­те. То и је­су кључ­ни раз­ло­зи што је Де­ли­блат­ска пе­шча­ра зашти­ће­на као спе­ци­јал­ни при­род­ни ре­зер­ват и што је но­ми­но­ва­на за ре­зер­ват би­ос­фе­ре, пред­ви­ђен за укљу­че­ње у Про­грам UNE­SCO-а ‘Чо­век и би­ос­фера’. (Пе­шча­ра об­у­хва­та два стро­га ре­зер­ва­та, 16 резер­ва­та ге­нет­ског фон­да и 6 спо­ме­ни­ка при­ро­де.)” 

Povratak iz daleka

Ви­ше од 185 го­ди­на тра­је ин­тен­зив­ни на­пор чове­ка да овај про­стор план­ски по­шу­ми, опле­ме­ни и при­ла­го­ди. Не­ка­да­шњи из­глед Пе­шча­ре пот­пу­но је из­ме­њен. Она да­нас има огром­ни при­вред­ни, на­уч­ни, за­штит­ни, исто­риј­ски, кул­тур­ни и образов­ни зна­чај. Да овим про­сто­ром не би овла­да­ли ба­гре­мо­ви, раз­ми­шља се и о ва­ђе­њу те вр­сте др­ве­ћа и  пре­уре­ђе­њу Де­ли­блат­ске пе­шча­ре. Ини­ци­ја­тор је био За­вод за за­шти­ту при­ро­де. Хо­ће ли чо­век опет, два ве­ка на­кон што је за­по­чео да по­шу­мља­ва Пе­шчару, пред­у­зе­ти јед­но ње­но но­во и друк­чи­је пре­у­ре­ђење? Нео­п­ход­ност хар­мо­ни­је љу­ди и при­ро­де очи­та је ши­ром  пла­не­те, а на ова­квим ме­сти­ма по­го­то­ву. Ја­сне су и по­губ­не по­сле­ди­це ка­да тај склад  из­о­стане. Ако је не­ка­да дав­но пр­ви во­до­вод у Евро­пи био ура­ђен упра­во на про­сто­ру  Де­ли­блат­ске пе­шча­ре, та­ко што су во­ду по­кре­та­ле тур­би­не ко­је је окре­тала ве­тре­ња­ча, ваљ­да ће и са­да пре­о­вла­да­ти па­мет, при­ме­ре­на овој тех­но­ло­шкој епо­хи. Над Пе­шчаром са­да кру­же још са­мо два па­ра ор­ло­ва кр­ста­ша, ко­јих у Евро­пи има са­мо још не­што ма­ло у Шпа­нији. А мо­гло би их и мо­ра­ло би­ти у ја­ти­ма. Док Ми­ло­рад Де­вић скла­па свој теф­тер, ми се ла­га­но, чам­цем, про­би­ја­мо кроз рит, ка Ду­на­ву. Вра­ћа­мо се у свет, из­да­ле­ка.

Tags: , , , ,

Ostale vesti

Rtanj, car među srpskim planinama

Biser zapadne Srbije

Novo vreme za Staru planinu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Možda ste propustili

Vrnjačka Banja uspešno opstaje ,,na tronu srpskog turizma“

42. međunarodni sajam turizma u Beogradu

Grudobran imperija

Digitalizacija kulturne i naučne baštine Srba

Deliblatska peščara: Susret stepa i sahare