Naklon gospodinu Dunavu

Miholjsko sunce ispratilo nas je u Klisuru. Uz dobru organizaciju turističke agencije „Flamingo travel klub“, to je u našu jednodnevnu ekspediciju unelo osećaj radosti i lakoće. Bili smo mala ekipa od dvadesetak putnika, zaljubljenika u lepote Srbije, i naš minibus je bio pun dobre energije. Nacionalni park „Đerdap“ počinje od Golubačke tvrđave, koja je bila i naše prvo stajalište na ovom izletu. Tu smo čuli priču o Golubani, despotu Stefanu, steni Babakaj, o hrabrom Zaviši i lukavom Jeremiji. Najviše nam se dopala anegdota koju smo čuli od vodiča o kralju Aleksandru Karađorđeviću koji je Rumunima poklonio ostrvo na Dunavu, bliže našoj nego njihovoj obali, a sve zbog „čarobnih očiju princeze Marije“, buduće srpske (jugoslovenske) kraljice. Put smo nastavili desnom obalom Dunava, kroz zadivljujući Đerdap koji čine četiri klisure i tri kotline. Ovako: Golubačka klisura, Ljupkovska kotlina, klisura Gospođin vir, Donjomilanovačka kotlina, Veliki i Mali Kazan, Oršavska kotlina i Sipska klisura. Naš krajnji cilj bio je vidikovac Ploče, odakle se pruža prelep pogled na dramatične tesnace đerdapskih Kazana. Usput smo posetili izuzetni arheološki lokalitet Lepenski Vir. U drugoj polovini XX veka otkrivanje ovog lokaliteta odjeknulo je kao prvorazredna svetska senzacija. Ubrzo je postalo jasno da je to drevna i velika kultura, „prva Evropa“, koja je ime i dobila mestu na dunavskoj obali gde je prvi put otkrivena. Planska gradnja, građevine projektovane na isti način, zagonetne ribolike skulpture – kako je to pisao profesor Dragoslav Srejović, arheolog – pokazuju „da arhitekte i skulptori Lepenskog Vira nisu među svojim savremenicima imali takmace, odnosno da se u srednjem Podunavlju, u Đerdapu, tokom celog milenijuma od 7000. do 6000. godine stare ere nalazilo središte umetnosti kamenog doba.” Prepuni utisaka iz Lepenskog Vira, nastavljamo put Donjeg Milanovca. Tamo nas u Centru za posetioce Nacionalnog parka „Đerdap“ čeka čuvar u ovog zaštićenog područja. On će nas pratiti u nastavku puta.

Šetnja uvis

Od čuvara nacionalnog parka, Aleksandra, čuli smo mnoge zanimljive priče o Dunavu, ljudima ovog kraja, životinjskom i biljnom svetu. Niko ne može predstaviti lepotu svog kraja bolje od meštanina koji je zadovoljan što je tu gde je i koji, uprkos stalnoj dostupnosti, nije otupeo na prirodne lepote svoga kraja. Laganim koracima išli smo utabanim šumskim putem, sa veoma blagim usponom. Lišće nam je šuštalo pod nogama, ali još uvek ga je više bilo na drveću, u svim nijansama žute, zelenkaste, crvenkaste. Čuvar nam je pričao da se u tim gustim hrastovim šumama ima brojne divljači, poput jelena, srna, divljeg vepra, medveda, vuka, šakala, lisica, kuna, divokoza, zeca. Reče nam da je tu najbrojnije stanište risa u Srbiji, koji je veoma redak u Evropi. Pitali smo ga da li je video nekad neke od tih životinja. Jedna starija saputnica se uplaši da nam slučajno ne prepreči put neki vuk, uz šaljivu opasku: „Divokozu, jelena, zeca, kunu i lisicu bih mogla da preživim, ali vuka… srušila bih se od straha čim ga ugledam!“ Nasmejali smo se, ali nas čuvar uteši rečima da te životinje žive duboko u šumi i da je mala verovatnoća da ćemo imati bliski susret sa njima. Lagana jednosatna šetnja, u koju bez napora mogu i oni nevelike kondicije, odvijala se uz priče o Dunavu, kojima nikad kraja.

– Ne znam da li ste čuli za staro zanimanje locevi, danas izumrlo? To su kapetani rečne plovidbe koji su prevodili brodove u najopasnijem delu klisure, jer su samo oni mogli brod bezbedno da izvuku, čuvajući ga od podvodnih stena, grebena i brzaka. Majstori svog zanata, nisu mnogo marili za opasnosti, govoreći da Dunav ima veliku moć i da štiti one koji mu posvećuju ceo život. Otuda to čudno odsustvo straha kod tih ljudi i u najtežim situacijama, kada su po kiši ili jakom vetru prevodili brodove, odgovorni za živote mnogih ljudi. Najopasniji deo je bio baš Mali Kazan, koji ćemo videti sa ovog vidikovca. Odavno u Đerdapu nema opasnih podvodnih stena i brzaka, jer je izgradnjom moćne hidroelektrane stvoreno veliko veštačko jezero, sasvim mirno. Nestali su locevi, ali je ostalo puno njihovih priča i dogodovština. Na obali Dunava izgrađeno je više potpuno novih naselja, jer su stara ostala pod vodama reke. Jedno od njih je i Donji Milanovac, koji se u svojoj istoriji selio više puta i vratio na mesto gde je u vreme velikog Rimskog carstva bio kastrum Talijata.