Баштина и културни туризам

Представљање културне баштине Србије до пре само коју годину није на адекватан начин привлачило пажњу туриста из света. У социјалистичкој Југославији, у којој су деценијама форсирани друкчији концепти туристичког развоја, туристичка препознатљивост Србије остала је недовољна. После распада Југославије, покушај да се као потенцијалне дестинације понуде средњовековни српски манастири, са ремек-делима оновременог живописа, можда и најлепшим у целој православној васељени, донео је више домаћих него страних туриста. Истовремено, Будимпешта је бележила три милиона посетилаца годишње, а препуни аутобуси хрлили су ка Трансилванији, где су туристи вођени у „неколико замкова” локалног властелина из XВ века Влада Цепеша, познатијег као Дракула. Иначе, ти замкови хронолошки су ближи Дракулиним чукунунуцима него времену када је Трансил­ванијом владао овај окрутни господар. Али, управо ове „Дракула туре” идеалан су пример како се од неколико руинираних утврда, циљаним развојем и адекватним брендирањем, може направити годишњи прилив од преко 500.000 посетилаца.

Туристички потенцијал Србије није ништа мањи у односу на поменуте две дестинације, али се у препознавању и понуди очигледно негде омануло. И природне датости Србије, неодвојиве од културног наслеђа и традиције, иду у прилог оцени да земља има потенцијал да буде нова туристичка звезда на карти Европе. У целој лепези тих потенцијала, важно допуњујуће место могла би да имају бројна археолошка налазишта, на која до пре неку годину није обраћана скоро никаква пажња. Пре две године Министарство културе започело је пројекат „Путевима римских царева”. Понешто је ту покренуто, али се изгледа у овом кратком периоду, првенствено због слабе инфраструктуре и деценијског неулагања средстава у презентацију и промоцију, више није могло учинити. Стога ћемо кроз културну баштину кренути том замишљеном рутом и посетити налазишта која један део територије Србије чине специфичним и привлачним и у европским оквирима.

Од Сирмијума до Смедерева

Прва станица на овоме путу јесте Сремска Митровица (Сирмиум), родни град чак шест римских царева. На почетку ИВ века, Сирмијум доживљава прави процват и постаје главни град једне од римских провинција са више од 100.000 житеља. Поред уобичајених грађевина тога времена, у Сирмијуму су изграђене и царска палата са подовима и зидовима у мозаицима и фрескама, монументално купатило цара Лицинија и велелепни хиподром величине 450×100 метара. У локалном музеју могу се видети бројни налази из периода римске доминације, али и уникатни златни појас аварског кагана опточен драгим камењем, откривен у околини града. 

Пут нас даље наводи ка данашњој престоници Србије – Београду, античком Сингидунуму и завичају римског цара Јовијана. Нажалост, већина остатака римског града данас је под Калемегданом и ужим градским језгром, али се дух минулих времена јасно осећа код Победника, где је некад био двор деспота Стефана Лазаревића, одакле пуца поглед на најмоћније ушће у Европи, ушће Саве у Дунав. У градским музејима чува се на стотине хиљада налаза, од којих посебно треба издвојити бисту цара Макрина и парадни оклоп римских војсковођа, откривен у Ритопеку. На само 14 километара низводно од Београда, на десној обали Дунава, наилазимо на најзначајније археолошко налазиште из периода млађег каменог доба (неолита) на целом Балкану. То је Вин­ча, неолитски град по коме је и цела једна култура доцније добила назив. Пионирски радови започети су још 1908. године, а на локалитету се данас налази стални археолошки камп и мања музејска поставка у којој се могу видети значајни предмети из тог времена људске прошлости. Винчанска култура посебна је и по два епохална културна открића.

У целој Европи, „винчанци” су били први који су развили рударење и производњу бакра, док су са друге стране користили системе знакова урезаних на керамичке предмете и посуде, што представља један од најранијих система писмене комуникације у свету. Пут нас даље води низ Дунав, где пролазимо покрај највеће средњовековне утврде у овоме делу Европе, Сме­де­рев­ске твр­ђа­ве. Зидана током прве половине XВ века по угледу на сам Цариград, утврда је представљала последњи бастион одбране средњовековне српске Деспотовине. Падом Смедерева 1459. године у турске руке, средњовековна Србија престала је да постоји и започео је вековни период турске доминације овим просторима.

Низводно од Виминацијума

Идући даље низ Дунав, ту вековну границу између култура и цивилизација, долазимо до главног града римске провинције Горње Мезије – Ви­ми­на­ци­ју­ма. Ово је можда једини престони провинцијски град у целом Римском царству који је имао ту срећу да се на његовим рушевинама не подигне велико модерно насеље попут Ниша, Београда или Солуна. Археолошка истраживања, започета још у XИX веку, добила су посебан замајац током последњих десет година. Поред небројене количине покретних налаза, у Виминацијуму су откривене на хиљаде римских гробова, аквадукти, гробнице осликане фрескама, те монументалне грађевине од којих се посебно издваја маузолеј римског цара Хостилијана из ИИИ века. Додајмо и да је 2009. године на Виминацијуму откривен и потпуно очуван скелет мамута старости преко милион година! 

Настављајући даље наш пут низ Дунав, долазимо до можда и најимпресивнијег места на његовом 2.850 километара дугом путу од Шварцвалда до Црног мора. Реч је о самом улазу у Ђердапску клисуру, на месту где се река са 2,5 километра ширине нагло сужава и улази у највећу и најдужу клисуру у Европи. На само коју стотину метара узводно од улаза у клисуру, налази се Го­лу­бац, једна од најочуванијих и најмонументалнијих средњовековних тврђава у Србији. У тишини Ђердапа, негде на самој средини, долазимо до светски јединственог археолошког налазишта, Ле­пен­ског Ви­ра. То је насеље из мезолитског периода (прелаз из старијег у млађе камено доба), на којем су откривени најстарији и јединствени примерци монументалне скулптуре, урађени од најтврђег камена. Трапезоидне куће са огњиштима и светилиштима сведоче о уникатном микрокосмосу насталом у области од само неколико десетина квадратних километара, а који се управо из тог разлога и угасио пре него што је могао да расеје своје јединствене идеје ван овог подручја. У Ђердапу се налази још један пример фасцинантног римског градитељског наслеђа – Пут кроз кли­су­ру. Ова цеста римских прегалаца, започета још у време другог римског цара Тиберија, грађена је скоро читаво столеће. Морала је бити трасирана у самој клисури, док је на појединим местима проширивана дрвеним конзолама уграђеним у живу стену. 

Најтеже деонице овога пута довршене су за време владавине цара Трајана, у склопу његових Дачких ратова, о чему сведочи чувена Тра­ја­но­ва табла данас приступачна само са дунавских вода. Пут је, нажалост, остао десетак метара испод данашњег тока реке. На крају ђердапског пута Трајан је изградио и импресивни мост, а у Понтесу, утврђењу које је штитило његов прилаз, откривено је бронзано попрсје римског великаша, данас познатије као Пор­трет Траја­но­вог оца.