Поглед који се мора заслужити

Већ неко време у мислима правим листу чудноватих дестинација на плавој планети, оних што их наука објашњава, али их реткост сврстава у фантастику. Поларна светлост, џиновски баобаби, водопади који грме… У мојим новобеоградским очима таква места су унапред била зацртана сатима летења далеко. А онда је мало-помало, ту надохват руке, Србија почела да се открива преда мном. Три планинска врха, два језера, једна пећина и један кањон, довољно да увидим – који сам ја срећник!

СЛОЈЕВИ ЗЕЛЕНЕ, СИВЕ И ПЛАВЕ

Почетком септембра одлучила сам да један викенд месечно игноришем цивилизацију у корист неистражених крајолика Србије. Све нек је и небројено пута позирао камерама туриста, Увац сам морала да видим сопственим очима. План је био скован: два дана и два видиковца – Торник и још безимени поглед на увачке меандре. После десет дана брдовитог Лисабона, освајање било каквог успона звучало је као мачији кашаљ. У подножје Торника стигли смо у суботу око подне. Торник, највиши врх Златибора, издиже се 1.496 метара у висину. До те тачке може се стићи пешке или жичаром. Самоуверено сам се определила за пешачење. Путић води кроз шуму, поглед се повремено кроз зимзелене иглице пробија до удаљених брда, успон је благ, флашица воде још пуна. И тако све до последње деонице. Најкраће, али најсуровије. Ступам на скоро вертикалну стазу блатњаву од кише која је падала претходне ноћи. Најпре правим неколико сигурних корака, а онда креће борба у којој сам потпуна немоћна. Проклизавам, губим дах, застајем да смирим пулс, отпијам последњи гутљај воде, више се не осврћем ни за пејзажима који се иза мојих леђа протежу у бескрај. Сва осећања сам проживела на том путу. Од среће до очаја. Па тако укруг. Ипак, кад се већ једном стигне на сам врх, сав напор добије смисао. Тај видик, ваздух и мир морају да се заслуже. Јер док поглед лута у слојевима зелене, сиве и плаве, на трен сви проблеми у животу нестану. Само природа има моћ да ућутка полифонију узнемирених мисли. Назад сам се спустила жичаром. Иако се испрва чинило као варање, испоставило се да је искуство које вреди доживети. Пролазите исти пут, овог пута из ваздуха. Ако одлучите да летите жичаром кроз крошње, карту пазарите у подножју Торника и понесите додатни пар рукава и капуљачу. У супротном, ветар ће бити неумољив. Предвече крећем пут Златара, тамо чекам следећи дан и нову авантуру. Знам да ми поново следи пењање. Али то је Увац! А он изазива страхопоштовање и кад се само гледа на слици.

МЕАНДРИ ПИСАНИ ЋИРИЛИЦОМ

У недељу се будим усред предивне недођије ушушкане у миришљаву боровину. Небо је ведро, са по којим паучинастим облаком. Слути на добро. Крећемо ка Специјалном резервату природе „Увац“. Пут је трајао око пола сата. Искрцали смо се код земљане бране, највећег таквог насипа у Европи. Одмах поред налази се један од улаза у Резерват. Увац је могуће разгледати са воде или са пешачке стазе која се пружа по ободима кањона. Или помирити обе варијанте, те кренути у обилазак чамцем, а онда у неком тренутку обрнути перспективу и попети се на један од видиковаца. Изабрала сам компромисно решење и укрцала се у чамац који нас је већ чекао. У вожњу смо се отиснули са локалним водичем, који нас је током наредна три и по сата неуморно информисао, забављао, пентрао се на дрвеће зарад групних фотографија. Наишли смо успут на потопљени мост, Ледену пећину, стабла које израстају из камена, локације којима митови дају нарочиту важност… Док пловите тим тамнозеленим кањоном опкољеним густом шумом и стенама прошараним растињем, чини се као да сте у амазонској прашуми и да ништа лепше од тога не може да вас снађе. А онда водич најави искрцавање за видиковац. Најпознатији видиковац у кањону је Молитва. Међутим, наш домаћин је открио нову терасу, још безимену, али са које се, обећава нам, пружа најлепши поглед на меандре. Излазим из чамца, узимам дебелу грану која ће ми бити ослонац приликом стрмог успона. Опет се клизам, придржавам за травке и шибље, мислим се шта ми је то требало, па у неком тренутку престанем да мислим уопште, већ механички терам себе да се крећем. Четрдесет минута касније избијам на чистину која води до видиковца, до призора по који сам дошла. У чамцу си мали наспрам горостасног камена који те окружује. Док стојиш на врху стене кањон ти је на длану и тек ту добија сав свој смисао. Испред мене се налази једна нижа стена, надлеће је брачни пар белоглавих супова. Водич нам је испричао да те птице живе у паровима и да никад не мењају партнере. Лево и десно од тачке у којој стојим река искрсава, па нестаје иза препречених стена. Меандри ми личе на писану ћирилицу и можда постоји неки неоткривени видиковац са ког може да се прочита Увац. У једном тренутку угледам и мајушни црвени чамац којим сам дотле стигла. Најпре ме обузме понос – одакле сам се попела! Мало потом јави се паника – треба сићи назад. Силазак по стрмој блатњавој стази био је још незгоднији, јер ако се оклизнем, заустављање неће бити тако једноставно. Ипак сви силазимо безбедно, чак и водич који је ишао у папучама и није се помагао штапом. Сунце нас прати до изласка из Резервата, а онда се навлаче црни облаци и почиње пљусак.