Србија у бележницама великана

Србија је много пута у својој историји, не зна се да ли на своју срећу или жалост, била у средишту европске и светске пажње. Можда и несразмерно много спрам своје данашње величине, економске моћи, броја становника. О њој су писали, певали, говорили, за одбрану њену апеловали највећи. Но, разуме се, око сваке светлости роје се и сенке. Прве хронике и путописе о Србији у позном средњем веку оставили су они перозналци који су се уз ратнике запућивали у такозване крсташке походе. Из њихових записа знамо да нису сви у миру долазили, зато је некима то била последња станица путовања. Када су гласници јавили да је у Боју на Косову 1389. године погинуо турски султан Мурат И и да је његова војска заправо заустављена, француски краљ Шарл ВИ наредио је да „победоносно звоне париски хришћански храмови и да се у Богородичиној цркви одржи свечано богослужење”. Ту лепу причу бележе многи, од опата Сен-Дениса у XИВ до француског писца Милене Ноковић крајем XX века. Деценијама касније, када је турско напредовање ка средишту Европе ипак настављено, Београд је на највишим местима Европе готово званично проглашен „преѕиђем хришћанства” („анте муралес цхристианитатис”) и „бедемом хришћанства” („тхе бастион оф Цхристианитy”). Чувени песник Лудовиго Ариосто једно певање у свом славном спеву Махнити Орландо посвећује херојској одбрани Београда. (Сличну тему ће више од два века касније оживети италијански композитор Стивен Сторас у опери Опсада Београда, постављеној најпре у лондонском Краљевском Друри Лејн театру, потом и у Њујорку и Даблину.)

Вучје

Коначним падом Србије у турско ропство, ступањем српског народа у своје троиповековно „замрзнуто време”, у ове крајеве навраћају неки друкчији путници. Дипломате, трговци, истраживачи, уходе, пустолови, слуге. „Имали су по правилу веома нејасне, често и сасвим погрешне, представе о разграничењу етничких скупина на Балкану и слабо су познавали границе и називе географских и управних подручја”, пише Зденко Левентал, који је сакупио и обрадио британске путописе кроз „наше крајеве” од средине XВ до почетка XИX века. Међу тим путницима, поробљеним српским земљама прошли су, или по самом ободу њиховом, и један Џон Лок или Едмунд Спенсер! На жалост, ова двојица врсника нису имали времена ни прилике да оставе значајније записе о Србији.

Шта су забележили они други?

„Рећи ће ми когод: о каквој историји тога времена сањаш, кад ту нема никакови догађаја, никакова покрета”, писао је Јован Ристић, који је и сам прикупио преко тридесет путописа из тог периода. „На жалост, тако је! Историје ту нема, али има судбине српске, коју као и саму историју знати морамо.”
Како год, радозналом читаоцу данас су из тог периода таме на располагању путописи Вилијема Веја, Ричарда Гилфорда, Хенрија Остела, Хенрија Кевендиша и Фокса, Фајнса Морисона, сера Томаса Главера, Вилијема Литгеа, Џорџа Сендиса, Питера Мандија, Хенрија Бланта, Џона Берберија, Волтера Попа, Едварда Брауна, Пола Рикоа, Џорџа Вилера, Френсиса Вернона, сера Вилијема Хасија, Симона Клемента, Ричарда Покока, Ричарда Брајта, Џорџа Томаса Кепла…