Pogled koji se mora zaslužiti

Već neko vreme u mislima pravim listu čudnovatih destinacija na plavoj planeti, onih što ih nauka objašnjava, ali ih retkost svrstava u fantastiku. Polarna svetlost, džinovski baobabi, vodopadi koji grme… U mojim novobeogradskim očima takva mesta su unapred bila zacrtana satima letenja daleko. A onda je malo-pomalo, tu nadohvat ruke, Srbija počela da se otkriva preda mnom. Tri planinska vrha, dva jezera, jedna pećina i jedan kanjon, dovoljno da uvidim – koji sam ja srećnik!

SLOJEVI ZELENE, SIVE I PLAVE

Početkom septembra odlučila sam da jedan vikend mesečno ignorišem civilizaciju u korist neistraženih krajolika Srbije. Sve nek je i nebrojeno puta pozirao kamerama turista, Uvac sam morala da vidim sopstvenim očima. Plan je bio skovan: dva dana i dva vidikovca – Tornik i još bezimeni pogled na uvačke meandre. Posle deset dana brdovitog Lisabona, osvajanje bilo kakvog uspona zvučalo je kao mačiji kašalj. U podnožje Tornika stigli smo u subotu oko podne. Tornik, najviši vrh Zlatibora, izdiže se 1.496 metara u visinu. Do te tačke može se stići peške ili žičarom. Samouvereno sam se opredelila za pešačenje. Putić vodi kroz šumu, pogled se povremeno kroz zimzelene iglice probija do udaljenih brda, uspon je blag, flašica vode još puna. I tako sve do poslednje deonice. Najkraće, ali najsurovije. Stupam na skoro vertikalnu stazu blatnjavu od kiše koja je padala prethodne noći. Najpre pravim nekoliko sigurnih koraka, a onda kreće borba u kojoj sam potpuna nemoćna. Proklizavam, gubim dah, zastajem da smirim puls, otpijam poslednji gutljaj vode, više se ne osvrćem ni za pejzažima koji se iza mojih leđa protežu u beskraj. Sva osećanja sam proživela na tom putu. Od sreće do očaja. Pa tako ukrug. Ipak, kad se već jednom stigne na sam vrh, sav napor dobije smisao. Taj vidik, vazduh i mir moraju da se zasluže. Jer dok pogled luta u slojevima zelene, sive i plave, na tren svi problemi u životu nestanu. Samo priroda ima moć da ućutka polifoniju uznemirenih misli. Nazad sam se spustila žičarom. Iako se isprva činilo kao varanje, ispostavilo se da je iskustvo koje vredi doživeti. Prolazite isti put, ovog puta iz vazduha. Ako odlučite da letite žičarom kroz krošnje, kartu pazarite u podnožju Tornika i ponesite dodatni par rukava i kapuljaču. U suprotnom, vetar će biti neumoljiv. Predveče krećem put Zlatara, tamo čekam sledeći dan i novu avanturu. Znam da mi ponovo sledi penjanje. Ali to je Uvac! A on izaziva strahopoštovanje i kad se samo gleda na slici.

MEANDRI PISANI ĆIRILICOM

U nedelju se budim usred predivne nedođije ušuškane u mirišljavu borovinu. Nebo je vedro, sa po kojim paučinastim oblakom. Sluti na dobro. Krećemo ka Specijalnom rezervatu prirode „Uvac“. Put je trajao oko pola sata. Iskrcali smo se kod zemljane brane, najvećeg takvog nasipa u Evropi. Odmah pored nalazi se jedan od ulaza u Rezervat. Uvac je moguće razgledati sa vode ili sa pešačke staze koja se pruža po obodima kanjona. Ili pomiriti obe varijante, te krenuti u obilazak čamcem, a onda u nekom trenutku obrnuti perspektivu i popeti se na jedan od vidikovaca. Izabrala sam kompromisno rešenje i ukrcala se u čamac koji nas je već čekao. U vožnju smo se otisnuli sa lokalnim vodičem, koji nas je tokom naredna tri i po sata neumorno informisao, zabavljao, pentrao se na drveće zarad grupnih fotografija. Naišli smo usput na potopljeni most, Ledenu pećinu, stabla koje izrastaju iz kamena, lokacije kojima mitovi daju naročitu važnost… Dok plovite tim tamnozelenim kanjonom opkoljenim gustom šumom i stenama prošaranim rastinjem, čini se kao da ste u amazonskoj prašumi i da ništa lepše od toga ne može da vas snađe. A onda vodič najavi iskrcavanje za vidikovac. Najpoznatiji vidikovac u kanjonu je Molitva. Međutim, naš domaćin je otkrio novu terasu, još bezimenu, ali sa koje se, obećava nam, pruža najlepši pogled na meandre. Izlazim iz čamca, uzimam debelu granu koja će mi biti oslonac prilikom strmog uspona. Opet se klizam, pridržavam za travke i šiblje, mislim se šta mi je to trebalo, pa u nekom trenutku prestanem da mislim uopšte, već mehanički teram sebe da se krećem. Četrdeset minuta kasnije izbijam na čistinu koja vodi do vidikovca, do prizora po koji sam došla. U čamcu si mali naspram gorostasnog kamena koji te okružuje. Dok stojiš na vrhu stene kanjon ti je na dlanu i tek tu dobija sav svoj smisao. Ispred mene se nalazi jedna niža stena, nadleće je bračni par beloglavih supova. Vodič nam je ispričao da te ptice žive u parovima i da nikad ne menjaju partnere. Levo i desno od tačke u kojoj stojim reka iskrsava, pa nestaje iza preprečenih stena. Meandri mi liče na pisanu ćirilicu i možda postoji neki neotkriveni vidikovac sa kog može da se pročita Uvac. U jednom trenutku ugledam i majušni crveni čamac kojim sam dotle stigla. Najpre me obuzme ponos – odakle sam se popela! Malo potom javi se panika – treba sići nazad. Silazak po strmoj blatnjavoj stazi bio je još nezgodniji, jer ako se okliznem, zaustavljanje neće biti tako jednostavno. Ipak svi silazimo bezbedno, čak i vodič koji je išao u papučama i nije se pomagao štapom. Sunce nas prati do izlaska iz Rezervata, a onda se navlače crni oblaci i počinje pljusak.