Наклон господину Дунаву

Михољско сунце испратило нас је у Клисуру. Уз добру организацију туристичке агенције „Фламинго травел клуб“, то је у нашу једнодневну експедицију унело осећај радости и лакоће. Били смо мала екипа од двадесетак путника, заљубљеника у лепоте Србије, и наш минибус је био пун добре енергије. Национални парк „Ђердап“ почиње од Голубачке тврђаве, која је била и наше прво стајалиште на овом излету. Ту смо чули причу о Голубани, деспоту Стефану, стени Бабакај, о храбром Завиши и лукавом Јеремији. Највише нам се допала анегдота коју смо чули од водича о краљу Александру Карађорђевићу који је Румунима поклонио острво на Дунаву, ближе нашој него њиховој обали, а све због „чаробних очију принцезе Марије“, будуће српске (југословенске) краљице. Пут смо наставили десном обалом Дунава, кроз задивљујући Ђердап који чине четири клисуре и три котлине. Овако: Голубачка клисура, Љупковска котлина, клисура Госпођин вир, Доњомилановачка котлина, Велики и Мали Казан, Оршавска котлина и Сипска клисура. Наш крајњи циљ био је видиковац Плоче, одакле се пружа прелеп поглед на драматичне теснаце ђердапских Казана. Успут смо посетили изузетни археолошки локалитет Лепенски Вир. У другој половини XX века откривање овог локалитета одјекнуло је као прворазредна светска сензација. Убрзо је постало јасно да је то древна и велика култура, „прва Европа“, која је име и добила месту на дунавској обали где је први пут откривена. Планска градња, грађевине пројектоване на исти начин, загонетне риболике скулптуре – како је то писао професор Драгослав Срејовић, археолог – показују „да архитекте и скулптори Лепенског Вира нису међу својим савременицима имали такмаце, односно да се у средњем Подунављу, у Ђердапу, током целог миленијума од 7000. до 6000. године старе ере налазило средиште уметности каменог доба.” Препуни утисака из Лепенског Вира, настављамо пут Доњег Милановца. Тамо нас у Центру за посетиоце Националног парка „Ђердап“ чека чувар у овог заштићеног подручја. Он ће нас пратити у наставку пута.

Шетња увис

Од чувара националног парка, Александра, чули смо многе занимљиве приче о Дунаву, људима овог краја, животињском и биљном свету. Нико не може представити лепоту свог краја боље од мештанина који је задовољан што је ту где је и који, упркос сталној доступности, није отупео на природне лепоте свога краја. Лаганим корацима ишли смо утабаним шумским путем, са веома благим успоном. Лишће нам је шуштало под ногама, али још увек га је више било на дрвећу, у свим нијансама жуте, зеленкасте, црвенкасте. Чувар нам је причао да се у тим густим храстовим шумама има бројне дивљачи, попут јелена, срна, дивљег вепра, медведа, вука, шакала, лисица, куна, дивокоза, зеца. Рече нам да је ту најбројније станиште риса у Србији, који је веома редак у Европи. Питали смо га да ли је видео некад неке од тих животиња. Једна старија сапутница се уплаши да нам случајно не препречи пут неки вук, уз шаљиву опаску: „Дивокозу, јелена, зеца, куну и лисицу бих могла да преживим, али вука… срушила бих се од страха чим га угледам!“ Насмејали смо се, али нас чувар утеши речима да те животиње живе дубоко у шуми и да је мала вероватноћа да ћемо имати блиски сусрет са њима. Лагана једносатна шетња, у коју без напора могу и они невелике кондиције, одвијала се уз приче о Дунаву, којима никад краја.

– Не знам да ли сте чули за старо занимање лоцеви, данас изумрло? То су капетани речне пловидбе који су преводили бродове у најопаснијем делу клисуре, јер су само они могли брод безбедно да извуку, чувајући га од подводних стена, гребена и брзака. Мајстори свог заната, нису много марили за опасности, говорећи да Дунав има велику моћ и да штити оне који му посвећују цео живот. Отуда то чудно одсуство страха код тих људи и у најтежим ситуацијама, када су по киши или јаком ветру преводили бродове, одговорни за животе многих људи. Најопаснији део је био баш Мали Казан, који ћемо видети са овог видиковца. Одавно у Ђердапу нема опасних подводних стена и брзака, јер је изградњом моћне хидроелектране створено велико вештачко језеро, сасвим мирно. Нестали су лоцеви, али је остало пуно њихових прича и догодовштина. На обали Дунава изграђено је више потпуно нових насеља, јер су стара остала под водама реке. Једно од њих је и Доњи Милановац, који се у својој историји селио више пута и вратио на место где је у време великог Римског царства био каструм Талијата.