Večne zagonetke Prve Evrope

Na arheološkom nalazištu Vinča, nadomak Beograda, gde se živelo milenijumima pre nove ere, arheolozi su u različitim slojevima zemlje pronašli na hiljade predmeta koje su izrađivali naraštaji starovekovnih Vinčanaca. Na nekim od tih predmeta, posebno na keramici, uočeni su drevni slovni znaci, prastari zapisi. Još Miloje Vasić, čuveni arheolog koji je otkrio Vinču, smatrao je da ti zapisi predstavljaju pismo. Među srpskim naučnicima nastalo je sporenje: jedni su bili uvereni da su čudnovate vinčanske „čerte i reze” istinsko pismo, dok su drugi to osporavali. Dilema je napokon rešena na naučnom skupu održanom u maju 2004. godine, sto godina pošto je Vinča otkopana. Skup pod nazivom „Znakovi civilizacije” organizovali su vojvođanski ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti i Institut za arheomitologiju SAD. Tada su svetski poznati stručnjaci za paleopismo nedvosmisleno izneli svoj stav da zapisi urezani na vinčanskoj keramici predstavljaju najstarije evropsko pismo, a ovaj arheološki lokalitet nazvali su kolevkom evropske pismenosti. 

Arheološko nalazište Vinča uzdiže se na desnoj obali Dunava, na visu Belo brdo, četrnaest kilometara nizvodno od Beograda. Zahvata površinu od desetak hektara. Arheolog Miloje Vasić je na ovom mestu započeo istraživanja 1908. godine i ona su trajala do pred Prvi svetski rat. Obnovljena su 1924. godine i s manjim ili većim prekidima trajala su do Drugog svetskog rata. Nalazi vinčanske neolitske civilizacije do kojih je Vasić došao tokom 1929. i 1931. bili su predmet interesovanja tadašnje evropske štampe. Drugi svetski rat ponovo je prekinuo istraživanja u Vinči i ona su nastavljena tek 1978. godine i od tada traju do danas. Pored vinčanskog Belog brda, na tlu današnje Srbije i srpskog dela Podunavlja otkriveno je još pedesetak drugih nalazišta vinčanske civilizacije, gde je ukupno pronađeno oko 1200 zapisa, nastalih pre sedam hiljada godina.

Rašanski ključ

Valja podsetiti na to da je akademik Miloje Vasić nekoliko puta u svojim radovima pominjao zapise na vinčanskoj keramici, o čemu se 1933. godine najdirektnije izjasnio: „Na već priličnom broju keramičkih proizvoda iz Vinče nađeni su čitavi redovi pismenih znakova, koje još ne možemo čitati. Sami po sebi ti znaci dokazuju da osnivanje Vinče pada u doba sa pismenošću i da će redovi pismenih znakova, kad budu pročitani i objašnjeni, pretvoriti ovo doba, za sada ‘preistorijsko’, u doba istorijsko, što će znatno pomeriti granice istorije u našoj oblasti u dalju prošlost.”  I M. A. Georgijevski, ruski beli emigrant, bavio se pred Drugi svetski rat vinčanskim pismom, pa je u časopisu Zbornik ruskog arheološkog društva u Kraljevini Jugoslaviji (broj 3, 1940), koji je u Beogradu izlazio na ruskom jeziku, objavio rad pod naslovom „Pismeni znaci i natpisi iz Vinče”. Izneo je uverenje da se radi o pravom pismu. Početkom sedamdesetih godina XX veka srpski arheolog Jovan Todorović objavio je rad o pismu neolitske kulture u jugoistočnoj Evropi, gde je Vinča bila u prvom planu. I on je izneo mišljenje da vinčanski znaci predstavljaju pismo.

Osnovu za tumačenje i razumevanje vinčanskog pisma pripremio je Svetislav S. Bilbija, koji je u Čikagu, SAD, osnovao Institut za etrurske studije. On je ponudio novo rešenje za čitanje starih etrurskih tekstova pronađenih na tlu današnje Italije. Rezultate svojih istraživanja izneo je u knjizi Staroevropski jezik i pismo Etruraca (1984). Dobro je poznata i opšteprihvaćena činjenica da su stari Etrurci sebe nazivali Rašani. Kao ključ za čitanje etrurskih tekstova i razumevanje jezika starih Etruraca Bilbiji su poslužili savremeni srpski jezik i srpska ćirilica. Čitajući etrurske tekstove sa leva na desno, njemu su se ukazale reči koje je razumeo zahvaljujući njegovom maternjem srpskom jeziku. Posle toga nije mubilo teško da uspostavi sistem po kome je rekonstruisao etrursku azbuku.

Ovaj postupak na vinčanskim zapisima primenio je i srpski naučnik dr Radivoje Pešić, stručnjak za paleolingvistiku koji je svoja naučna zvanja stekao u Italiji. On je uočio da su vinčanski zapisi u neku ruku slični etrurskim, samo su znatno stariji, što ga je navelo na zaključak da „vinčansko pismo nije moglo biti lokalnapojava, već žarište pismenosti koja se prenosila sa kolena na koleno i širilakroz prostor i vreme. Veneti i Etrurci u prvom redu, kao i druga plemena i narodi, održavali su je, negovali i usavršavali.” Vinčansko pismo, prema mišljenju Radivoja Pešića, imalo je 26 slova koje je svako za sebe imalo svoju glasovnu vrednost. Razvilo se u vremenu od 5300. do 3200. godine pre nove ere i predstavlja ne samo najstarije evropsko, nego i najstarije od svih pisama na svetu. Pešićeva istraživanja obelodanjena su posle njegove smrti u knjizi Vinčansko pismo (1995). Na ove radove, zapažanja i upozorenja srpska „zvanična” nauka nije obratila dužnu pažnju, skrećući na svojevrsnu stranputicu. Srpski naučnici koji su prethodnih decenija pisali o vinčanskom paleopismu su skrajnuti, a zapisi sa vinčanske keramike u srpskoj zvaničnoj nauci uzimani su kao nemušte magijske šare.

U međuvremenu, za Vinču i vinčansko pismo interesovali su se strani naučnici koji su u beogradskim etabliranim naučnim krugovima proteklih decenija dočekivani sa podsmehom. Uporedo, minulih decenija u svetu su se razvijale naučne discipline paleografija i paleolingvistika koje su zaobišle srpske institute. Iako su se nalazili na samom izvorištu evropske pismenosti, srpski naučnici su „prespavali ceo jedan vek, ostavši slepi za vinčansko pismo”.